Тема „ДНЕВНИКА”: Монструозни злочини у кућама затиру целе породице

Осим што се не зна шта је Милоша И. (20) натерало да секиром масакрира оца Предрага, осамнаестогодишњу рођену сестру Ану, маћеху и њену ћерку (12), још већа је мистерија што се звуци крвавог пира нису чули ни у најближем комшилуку. Како сведоче људи који живе у непосредној близини места злочина, ниједан звук није посведочио да се иза зидове скромне кућице одвија хорор.

Досадашњи резултати истраге указују на то да је мотив злочина мржња према маћехи и њеној ћерки, као и психичко обољење осумњиченог.

На лицу места, у кући, пронађени су секира, панталоне и мајица осумњиченог с траговима крви.

Великих породичних убистава у Србији, нажалост, било је и раније. Убице се нису устезале да без милости побију целе породице.

Један од најмонструознијих злочина који је икада почињен на овим просторима, шестоструко убиство чланова породице Салма у Хоргошу, откривен је 1. фебруара 2005. године. У две породичне куће у истом дворишту на Сегединском путу 21 убијени су Јожеф Салма (69), његова супруга Јолан (65), њихов син Нандор (40), снаја Нели (34) и њихово двоје деце, Давид (13) и Бети (9).

Њихова ликвидација је остала мистерија и после 15 година, јер убице нису пронађене.

Непосредно после стравичног злочина, истражни органи су саопштили да је у својој кући Јожеф Салма убијен с више убода ножем, а његова супруга Јолан усмрћена је с више убода ножем и пресецањем гркљана. У истом дворишту, у кући с поткровљем, њихов син Нандор, снаја Нели и њихово двоје деце, Давид и Бети, убијени су из близине с по једним метком из пиштоља калибра 7,65 милиметара.

Иза побијене фамилије Салма остала је вредна имовина: четири куће у Хоргошу, једна у Мађарској, воћњаци у хоргошком атару под јабукама и бресквама, четири путничка аутомобила, комби, камион ТАМ и чак пет трактора с прикључним машинама и друго.

Још један породични масакр догодио се у кањишкој општини – у Мартоношу и Орому је 17. маја 2015. Раде Шефер (1960) из Сенте из ловачке пушке с више испаљених хитаца усмртио снајку Наталију Бајтаи (1990), њене родитеље Шандора Бајтаија (1963) и Каролину Бајтаи (1972), супругу Рожу Шефер (1968) и њене родитеље Јенеа Траћика (1941) и Рожу Траћик (1947).

У немилом догађају који је шокирао Србију, починилац крвавог пира је и сам страдао када га је у самоодбрани убио гост из Француске, младин теча.

Стравични догађаји збили су се само дан после свадбеног весеља поводом венчања Наталије Бајтаи из Мартоноша и Властимира Шефера из Сенте, приређено у ресторану „Штранд” на обали Тисе у Кањижи. Породични неспоразуми кулминирали су након свадбе, где је било свађе, пошто отац младожење и починилац стравичног злочина није с одобравањем прихватао синовљеву изабраницу, али било је и других породичних несугласица.

Монструозно убиство 21. фебруара 1996. починио је Борислав Чолић, побивши трочлану породицу Смиљанић у Футогу. Када је позвонио на улазу, врата му је отворио Добривоје и Чолић је најпре убио њега, на прагу, а затим и Добривојеву супругу Миомирку, која је била у другом стању.

Крвавом походу ту није био крај. Чолић је у соби затекао Добривојевог и Миомиркиног трогодишњег сина Ивана, на ноши. Пуцао је и у њега.

Три тела обливена крвљу нису му сметала да затим изврши оно што је и био мотив суровог злочина – пљачку. Како се испоставило, Чолић је из стана побегао с кофером у којем је, по тврдњи оца убијеног Добривоја, било 100.000 марака.

Лесковчани још памте Драгана Чедића

Лесковчани још пампет почетак јула 2002. године, када је Драган Чедић (32) из аутоматске пушке убио седморо људи: бившу супругу Биљану (28) и шест чланова тазбине, док је четворо чланова женине фамилије лакше и теже ранио.

Претпостављало се да су мотив убиства били нерашчишћени породични односи између Биљане и Драгана.

Његов леш је пронађен месец дана после масакра у оближњој шуми, а утврђено је да је починио самоубиство.

Чолић је због тог злочина осуђен на смртну казну. Изласка пред стрељачки строј спасло га је укидање смртне казне у Србији фебруара 2002. године. Уместо стрељања, смртна казна му је преиначена у 40 година робије. Чолић је, међутим, почетком марта ове године умро у Казнено-поправном заводу у Београду, највероватније од последица инфаркта.

Д. Николић

М. Бозокин

Фото: „Телеграф” и М. Митровић