Све више саобраћајних несрећа са трагичним исходом на западу Бачке

Сурова реалност је подупрта и недавно објављеним извештајем републичке Агенције за безбедност саобраћаја који указује на кључне проблеме који доводе до драстичног раста броја погинулих у собраћајним несрећама.

Наиме, уз чињеницу да је на путевима четири локалне самоуправе на Западу Бачке, коју територијално покрива сомборска Полицијска управа само у првих десет месеци ове године погинуло чак 18 лица, Агенција је у извештају апострофирала да се током prеthodnе, 2021. Године на територији самог града Сомбора догодило 295 саобраћајних незгода са 177 настрадалих лица, од којих је погинуло чак 11 особа што је далеко највећи број у последњих пет година. Управо се због тога Сомбор нашао међу „критичним” локалним самоуправама где није успостављен опадајући тренд броја погинулих и повређених лица, али и у којој је забележен нагли пораст броја погинулих.

Док се статистички не обезбеде подаци и за текућу годину, већ летимичан поглед на медијске извештаје говори о могућим узроцима оваквог стања на путевима Западне Бачке и самог Сомбора. Од наслова који говоре о возачу који је усред бела дана затечен да управља возилом са 3,1 промила алкохола у крви, бициклисте који је одведен на „трежњење“ пошто је у Црвенки затечен са добрано изнад два промила алкохола у крвотоку или о младићу који је без возачке дозволе и под утицајем дрога безглаво јурцао друмовима и улицама Сомбора, преко онога да је полицијско возило-пресретач на путу између Апатина и Сонте успело да заустави аутомобил који се кретао брзином од преко 200 километара на сат, до језивог судара два сумануто брзо вожена такси возила... јасно се назире матрица по којој до најтежих несрећа и губитка живота долази услед неприлагођене брзине законском ограничењу и условима саобраћаја и(ли) вожње у тешко алкохолисаном стању. Мада су, на жалост, ова два фактора ризика присутна и у саобраћају у густо насељеним градовима на западу Бачке, свој велики данак узимају на путевима ван насељених места, при чему су посебно угрожени учесници у саобраћају на деловима путева који пролазе кроз салашка насеља попут Обзира, на магистралном путу Сомбор-Суботица. Наиме, мада је на овом делу пута брзина кретања ограничена на 70 километара на сат, тзв. раван правац недавно реконструисаног пута као својеврсни изазов несавесним возачима доводи до тога да се саобраћај одвија брзинама које пре приличе тркачким пистама него саобраћајницама. Када се има у виду да из овог салашког насеља доста деце користи јавни аутобуски превоз зарад одласка у градске школе и то уз непостојање пешачке или бициклистичке стазе, јасно је зашто велики број овдашњих житеља не крије своје незадовољство и страх.

- Готово да нема ни једне седмице да се нешто не деси – сведочи један од становника овог салашког насеља – Пре неку недељу је човек слетео са пута управо код аутобуског стајалишта, поломио стуб који га обележава, срећа па није било деце, прошле седмице је овде код комшије, у покушају да обиђе возило које је већ обилазило бициклисту, жена слетела са пута и упала у дренажни канал, јарак, чудо па је живу главу извукла мада се преврнула.

Опасност на два точка

Када су у питању саобраћајне несреће са трагичним исходима, најстрашније су приче везане за саобраћајке у којима учествују пешаци, бициклисти или мотоциклисти, по дефиницији далеко рањивији од возача четвороточкаша. Док се бициклисти, утисак је, не обазиру на потребу кориштења светлосне сигнализације, мотоциклисти предњаче у такозваној насилничкој вожњу возећи своје двоточкаше далеко брже него што то прописи дозвољавају.

Шта је следеће, пита се саговорник „Дневника“, према чијим су се речима житељи овог салашког насеља већ неколико пута жалили надлежним институцијама:

- Кад се пожалимо, на један дан, односно на неколико сати полиција постави радар, возачи светлима упозоре један другог, саобраћај се мало успори и чим полиција оде, све се настави по старом. Сад се прича да се по граду инсталирају камере које мере и брзину кретања возила која се сниме, након чега аутоматски треба да уследи и слање казне, а да ли ће овако нешто заживети и код нас где је то далеко потребније, нико не зна.

Милић Миљеновић