Поремећени односи од чланова породице праве убице
Још се трага за М. Ж. (32), која се сумњичи да је у стану, у Шафариковој улици у центру Новог Сада, убила рођену сестру Ј. Ж. (30) из Владимираца, код Шапца.
На основу снимака видео-надзора, сумња се да је М. Ж., која је, иначе, живела са сестром, након кривичног дела извршила самоубиство, тако што је с Варадинског моста скочила у Дунав.
Према нашим сазнањима, убијена Ј. Ж. је раније имала две кривичне пријаве, једна за насиље у породици и друга за прогањање једног момка.
Трагедија је откривена након што се сестре нису јављале мајци и брату, који је позвао полицију, и рекао да се оне не јављају од 14. фебруара, када се последњи пут чуо са њима.
Полиција је, отишла на адресу стана у којем су сестре живеле и, након што су провалили у стан, затекли су тело девојке која је касније идентификована као једна од сестара. На позив полиције, на лице места је изашла и Хитна помоћ, али је, на жалост, могла само да констатује смрт несрећне жене. Обављен је увиђај, а тело је пренето на обдукцију.
У сарадњи с надлежним тужилаштвом, полиција интензивно ради на расветљавању свих околности овог догађаја.
Само недељу дана раније догодио се још један породични злочин. Наиме, беживотна тела мајке Н. М. (66) и њене ћерке А. М. (35) пронађена су у њиховом стану у Будимској улици у Београду.
Према незваничним информацијама из истраге, претпоставља се да је мајка убила ћерку, а затим пресудила себи. Београдски медији наводе да је ћерка дуго патила од психичких проблема и да је у последње време била агресивна према мајци. Наводно, очајна жена није знала како са тим да се избори, па је, како се сумња, у тренутку слабости, одлучила да убије ћерку, а онда и себе.
Трагедија је откривена када је једна жена позвала полицију и рекла да је добила позив од сестре, која јој је саопштила да ће извршити самоубиство. Она је заједно с полицијом дошла до стана у Будимској, а када су ушли унутра, затекли су стравичан призор, пренели су медији.
Злочини у породици, нажалост, нису ретки. Подсетимо да је у првој половини јуна прошле године ухапшен Радослав М. (50) због постојања основа сумње да је усмртио три године млађег брата Жарета М. (46) из Новог Сада. Радослав се терети да је летос, у дворишту породичне куће на Сентандрејском путу на Клиси, испалио више хитаца из ватреног оружја у брата, који је преминуо на лицу места.
Како је тада наш репортер сазнао на лицу места, између браће је постојао сукоб, а до крвавог злочина је дошло након краће свађе браће. Према речима комшија, због честих сукоба, покојни отац Милорад је поделио имовину равноправно обојици синова.
– Покојни отац је сву стечену имовину поделио на равне части. Једнако су добили и један и други. Али Раде је увек био незадовољан, увек му је било мало и све је мерио – рекли су, након породичне трагедије, рођаци и комшије.
Припремно рочиште за ово убиство заказано је за четвртак, 25. фебруара у Вишем суду у Новом Саду и тада ће бити одрђен и почетак суђења.
Иако изгледају изненадни и углавном се дешавају у афекту, злочинима у породици обично prеthodi трпљење, несугласице, свађе и емоционална бол у којој живе и жртве и убице, сматрају стручњаци.
Посебан печат убиствима у породици дају љубомора и освета.
Свако убиство је случај за себе и без обзира на афекат, злочин није настао тренутно, већ су поремећени односи трајали годинама. Временски, то је најчешће између шест месеци и две године, предочавају стручњаци. Емоције су полако кључале у потенцијалном убици и када је та кап превршила меру, дошло је до трагедије.
Поред љубоморе и освете, мржња је најчешће разлог убиства. Таква убиства, сматрају стручњаци, иду из уверења.
Нека истраживања говоре да су убиства у афекту најчешћа. Такође, чести су случајеви да муж убије жену или син мајку, мајка ћерку и да после тога дигне руку на себе. То је накнадно осећање кривице, где су постојале противречне емоције. Оне у комбинацији са убилачким поривима на крају доведу и до самоубиства.
Кад су у неподношљивом стању трпљења, породице у проблему најчешће немају коме да се обрате. Помоћ могу да им пруже центри за социјални рад, али се те институције доживљавају као место које лечи последице, а не спречава узроке трагедија.
Д. Николић
М. Бозокин