Гинис писао "Дневнику" из грчког екстрадиционог затвора
Новосађанин Борис Радовановић (48), звани Гинис, ухапшен је у Грчкој након осам година потере, објавио је наш лист 22. априла. За њим је, након бекства из Новог Сада у августу 2009. године, била расписана потерница, а Радовановићу су лисице, како се сазнаје у Министарству правде, стављене још 22. децембра прошле године.
Наши правосудни органи су у јануару поднели захтев Атини за његово изручење и још се чека одговор надлежних органа Грчке.
Када буде изручен Србији, Бориса Радовановића Гиниса чека 20 година робије у затвору у Србији.
Поступак против Бориса Радовановића окончан је пресудом Вишег суда у Новом Саду која је постала правноснажна 8. августа 2014. године, а којом је окривљени оглашен кривим за извршење кривичних дела разбојништва и осуђен је на казну од 20 година затвора. Радовановић има доста бурну прошлост. Познат је као „најмлађи члан” „Гинисове књиге рекорда” јер је 1996. године, преко лука тадашњег Жежељевог моста, у стилу хазардера и каскадера, најпре превезао мотоцикл „сузуки”, а затим и аутомобил „југо”. Покушао је да превезе и камион тротонац, али га је у томе спречила полиција.
Данас је у нашу редакцију стигло Гинисово писмо из грчког екстрадиционог затвора. Преносимо га у целости.
„Поштовани уредниче,
„Видим од 22. 04. наслов: ’Гинису после осам година две деценије затвора’. Јел’ то опао тираж најјачем новосадском листу? Полако, још нисам стигао... имаћете шта да пишете. Осуђен сам у одсуству без и једног јединог субјективног исказа, од полиције, истражног... током суђења. По мени дрвље и камење, разапет сам на правни крст а да нисам Исус нити ћу то икад бити. Нисам цвеће, али нисам ни смеће, од реалне кривичне одговорности никад бежао нисам. Субјективне! Много лажи по мени само да би се спрала туђа одговорност, немар, неспособност... Осуђен сам за туђ пропуст и сопствени таленат. Да ме погрешно не схватите, не кажем да нисам крив... али толико, не! У животу постоји чињенично стање: што? зашто? и остало, за све постоји разлог. Ја моју душу мајци предајем, ником другом. Умрла је у мукама патећи за мном. Ја сам крив! Дужан сам јој! О, мора дугова. Цео прогон и тако велика казна се заснива због бекства. Изјава полиције да сам ударио чуваре и побегао мотором. Тужилаштва! Ја, сам, и везаних руку сам онеспособио двојицу чувара који имају по 110 кг тежине, и од којих је један више од 20 година радио у интервентној полицији! Ало, људи, ја нисам Ван Дам, ја сам Борис. Рођени сам Новосађанин, аутономаш, Србин... такав ћу и умрети! Ја се Војводине и Србије никад одрекао нисам, нити ћу!
„По мом делу из ’96. читава Србија се поносила свуда у свету, што и сами знате. Пријатељски савет: ако желите већи тираж, поставите слике са Жежељевог моста, сви који то виде с осмехом ће се сећати и коментарисати то доба. Доба када смо колико-толико осмехом зрачили.
„Толико од мене за сада. Пријатељски поздрав Вама као и целокупној редакцији. Бог с вама, с поштовањем, Борис Радовановић Гинис.”