БОМБЕ ПОД АУТОМОБИЛИМА Сачекуша на даљински упозорење, некад и пресуда

За сада није познато о каквој је експлозивној направи реч, али су услед детонације оштећени џип и два аутомобила као и ролетне на стамбеним објектима.

Постављање или бацање експлозивне направе под аутомобила нису честе, али се дешавају. По доступним подацима, једна од последњих таквих акција била је у Београду септембра 2020. године, када је непозната особа даљински активирала бомбу испод џипа у покрету у којој је погинуо Страхиња Стојановић.

Овај тридесетогодишњак је стари знанац полиције, имао је озбиљан криминални досије и више пута је привођен, хапшен и осуђиван због различитих тешких кривичних дела.

Прве анализе подметнутог експлозива указивале су да је у ликвидацији Стојановића, највероватније, коришћен пластични П500, познатији као Ц-4. На то указују и остаци џипа, јер се последњих година у мафијашким разрачунавањима на улицама Београда користио овај експлозив или тротил.

- Да је постављен јачи експлозив, разарање самог возила би било далеко веће, а сапутници сигурно не би преживели. У овом случају „паклена направа” је постављена директно испод седишта возача, а активирана је даљински - навео је извор из истраге.

На сличан начин „у ваздух” је дигнут и Синиша Милић Боске, главни оперативац клана Луке Бојовића и Филипа Кораћа. Он је убијен у јуну 2018. на семафору на Аутокоманди, у Београду. Тада је коришћен Ц-4, а активиран је позивом с мобилног телефона.

Бомба испод седишта возача и релативно контролисана експлозија, која не убија пролазнике већ само мету, постала је популаран вид ликвидације у мафијашким круговима. Извршиоци на тај начин избегавају да „прљају руке”, јер жртву ликвидирају с безбедне удаљености.

Већина подметања експлозија под аутомобиле у Србији, познато је, дело је минера који су свој „занат” изучили током служења војној рока, али и у ратовима у бившој Југославији. Сваки војник који је током обуке имао прилике да види комплетирање спорогорећег штапина врло лако може да од тог упаљача и парчета експлозива сачини направу која може да убије, рани жртву или направи материјалну штету.

По ранијим информацијама из МУП-а, у Србији живи око 10.000 стручњака за експлозив, од којих су 2.000-3.000 бивши полицајци, или припадници војних и паравојних формација. То, наравно, није непознато овдашњим мафијашким круговима који траже бомбашке услуге.

Стручњаци сматрају да се под аутомобиле најчешће поставља пластични експлозив Ц4. Он је један од најјчих експлозива у свету. Само четири земље на планети производиле су пластични експлозив, али је Ц4, који се производио у војној фабрици у Беранима све до 1991. године и почетка грађанског рата, био међу најбољима. Мада се од тада не производи, има га у војним магацинима и на црном тржишту.

Берански пластични експлозив је еластичан, лепљив, може се обавити око тела, ставити у ципелу, капу, торбу, а да га нико не примети и не региструје. Има велику разорну моћ, предочавају стручњаци.

Као последица ратова у бившој Југославији, „бомбашима” су на располагању биле и друге врсте пластичних експлозива, попут семтекса (у жаргону „чех”), ПЕП-а 500, те неких старијих попут М5-А1, П-20, П-64 и НП-65. У криминалним круговима „пентрит” се користи за нападе на блиндиране аутомобиле, а само 250 грама је потребно да се такво возило разори.

За први успешан напад подметањем експлозива у аутомобил узима се убиство Раде Међеда, власника тада највећих коцкарница у Србији. Бомба у његовом џипу активирана је 1994. даљинским управљачем, узетим с дечјег аутомобила-играчке док се Међед укључивао у промет у Улици кнеза Милоша у Београду. Починиоци никад нису откривени.

Међутим, само минирање нечијих кола је високоризичан посао. У јесен 2002., док је постављао бомбу испод аудија А6 у центру Београда, у ненаданој експлозији, погинуо је Иван Контић из Будве. На сличан начин, у главном граду, страдао је у октобру 2009. и Страхиња Рашета, подмећући експлозив под џип свог ортака...

- Постављање бомби испод аутомобила је начин обрачунавања црногорске и албанске мафије, па је извесно да кривце треба тражити прво у тим круговима. Босански и српски криминалци најчешће користе ватрено оружије за ликвидацију и то из аутомобила у покрету. Наравно, увек има изузетака - оцењују криминолози.

Последњих година релативно су се проредила убиства у организованом криминалу, па и она везана за аутомобиле. Разлога је више, а међу њима није занемарљив ни бољи рад полиције и правосудних органа. Међутим, то нипошто не значи да ће сачекуше потпуно нестати. Као што се организовани криминал у суштини не може потпуно искоренити, тако ће и обрачуни унутар разних кланова остати његов саставни део. У том контексту кориштење аутомобила и даље ће собом носити огроман ризик. На овај или онај начин, по овом или оном методу.

М. Бозокин