Србија извози сваку десету флашу воде

Фото: EPA/JEFF KOWALSKY

У Србији се годишње попије 85 литара флаширане воде по глави становника, док је европски просек 110 литара, кажу подаци Пословног удружења индустрије минералних вода за 2016.

По истим подацима, највише флаширане воде попију Италијани – 177 литара, у Аустралији и Северној Америци 30 литара, а најмање флаширану воду пију у Азији, 20 литара по глави становника.

Код нас нешто мање од 30 пунионица воде годишње прода више од 670 милиона литара воде, и од те количине десетак одсто се нађе на страним тржиштима, највише у земљама у окружењу. Али су и оне ботате изворима воде и имају доста пунионица високих капацитета, што такође отежава улазак српске воде на тржишта у окружењу.

85 литара флаширане воде по глави становника попијемо

На домаћем тржишту највише се пије вода „Књаз Милош“, „Минаква” и „Роса”, а следе „Вода Врњци”, „Мивела”, „Пролом вода”, „Хеба”…

Вода је јефтин али кабаст производ, што изискује високе трошкове транспорта по једној боци па је крајња цена воде на извозном тржишту висока и произвођачима није исплатива на страним тржиштима, кажу произвођачи воде. Просечна цена воде у боци на страним тржиштима је 0,20 евра. Све пунионице воде у ЕУ имају обавезу коришћења и до 50 одсто рециклата у производњи амбалаже (ПЕТ боце), што појефтињује производ у односу на наш па је и то разлог зашто домаће пунионице не извозе веће количине, мада су технолошки изузетно опремљене, великих капацитета и са знатно мање радника него ранијих година могу произвести огромне количине воде.

На 47. месту у свету

По резервама здраве и питке воде УН су Србију рангирале на 47. место. Неки показатељи кажу да имамо и више од 400 изворишта здраве и питке воде највишег квалитета, а експлоатише се свега 20 одсто. Наше фабрике воде баве се само флаширањем и продајом воде, и у приватном су власништву, премда Закон о водама каже да је вода „добро од општег интереса” и да су воде у државној својини. Најзначајнија приватизација била је 2004, када је продата фабрика воде из Аранђеловца „Књаз Милош“. Комунална водоводна предузећа чија је делатност производња и пречишћавање воде још нису приватизована, мада се очекује да ће и она бити обухваћена реструктурирањем

Капацитети су им и више него довољни за потребе домаћаг тржишта па свакој пунионици остане више од 30 одсто за извоз. Али немамо довољно воде за Кину и Емирате и да сву воду коју можемо произвести тамо продајемо. Да би вода била интереснатна за инопотрошача, сваки производ треба да има и неки бенефит, на пример „Минаква”, која садржи јод.

С друге стране, треба знати и да се вода може извозити, али само у радијусу од 400 километара јер и „Кока-Кола” купује пунионице у свету, а не продаје само воду у Америци, наводе произвођачи воде. На домаћем тржишту влада велика конкуренција и сваки произвођач креира пословну политику у складу са својим плановима и могућностима. Примарни циљ свих пунионица је да се ниским ценама и квалитетним производом привуче што више потрошача. Зато су у последње време популарне акције снижења ради повећања продаје и индуковања тражње. Међутим, таква ценовна политика није дугорочно одржива ни рентабилна, али је маркертиншки оправдана, истичу пунионичари.

З. Делић

Foto: EPA/JEFF KOWALSKY