Инжињер из Паланке тражи решење за складиштење воћа и поврћа

Тачније, овај дипломирани електроинжењер и магистар не само електротехнике већ и менаџмента, утврдио је да је у раду малих и средњих хладњача могуће уштедети око 30 одсто енергије, а притом учинити услугу људима и природи, јер би из ових постројења ефекат стаклене баште био значајно смањен.

Без икаквих очекивања, како сам каже, јавио се на конкурс „Генератор идеја“ који је расписала Социјете Женерал банка Србија са пројектом „Побољшање расхладне технологије“. Пријавило се 800 тимова, а Паланчанин је са својим тимом пријатеља и сарадника прво ушао међу 40 пројеката, потом међу 10 који су позвани у Београд где је средином децембра прошле године стручни жури одлучио да је баш његов пројекат најбољи, па му је припала и новчана награда у износу од милион динара. Каже да је тај новац добро дошао како би завршио хладњачу која у мају треба да буде спремна да прими прве количине јагода.           

- Уштеда енергије уз заштиту животне средине код рада малих и средњих расхладних система заиста је глобалан проблем. Онај ко га реши направиће добар посао, а мислим да сам на добром путу да то урадим – констатује Ђурица који се бави пројектовањем и извођењем радова на различитим електро грејним телима, расхладним инсталацијама, као и производњом топлотних пумпи за грејање и хлађење простора. - Када смо кренули у изградњу мале хладњаче (рачунају се до капацитета 600 тона, средње од 600 – 5.000, а велике до 10.000 тона и више) наишао сам на студију УС АИДА од пре неколико година која се бавила проблематиком хладњача у Србији. Један од налаза ме је изнервирао: податак да велике хладњаче са воденим хлађењем троше 30 одсто мање енергије по јединици производа од хладњача мањег капацитета, као што је и наша. То по мени није у реду, јер они као велики играчи имају повољније цене у откупу воћа и поврћа, па су и енергетски ефикаснији и још, а то је јако битно, праве мању штету у окружењу. Тачније, уместо фреона користе амонијак који је природни материјал. Нас малих и средњих (око 1.000) хладњача је 99 одсто од укупног броја расхлада у Србији (петнаестак великих), па и у целом свету. 

- Скоро годину радим на прототипу хладњаче капацитета 250 тона како би заинтересованима демонстрирао могућу уштеду енергије – каже Милан. – У раду гледам да се фокусирам на проблем и поделим га на више мањих, да не расипам енергију на споредне ствари. Не радим превише, али се трудим да размишљам што више. Открити проблем за мене је чак важније од налажења решења. Формирао сам тим од блиских људи, па је у њему и моја супруга. Вероватно ћу у даљем току пројекта ангажовати још сарадника. Сами не можете све, а питати оне који умеју је услов напретка. Није ме обесхрабрило што су на поменутом конкурсу неки пројекти преко интернета добили подршку и 20.000 пута, а ја свега нешто преко 300. Веровао сам да овај пројекат има шансу код стручних људи, јер побољшава конкурентност многих компанија, а тиме и државе. По грубој рачуници применом ове иновације у Србији би се могло уштедети око 50 милиона евра на рачунима за електричну енергију (за две деценије милијарда евра), а о заштити животне средине не треба ни причати. 

Милан истиче да га је покренуло то незадовољство тренутним статусом малих хладњача.

- По природи ствари када сте задовољни, зашто нешто мењати, а у области малих и средњих расхлада време као да је стало – констатује наш саговорник. – Системи се пројектују и граде као и пре 25-30 година, а разлога за задовољство баш и нема. Зашто нема напретка као да је мистерија, јер стручна јавност се слаже да не постоје техничке препреке да се систем воденог хлађења примени и на мање системе, а не само на велике.

У свом пројекту Ђурица користи предности евапоративног хлађења лети (ефекат можемо, поред осталог, осетити када се по врућини расхлађујемо поред, реке, језера, мора) и ваздушног хлађења зими. Каже да нова техологија решава проблем током 365 дана јер већина дана у години нису ни зимски ни летњи екстреми, па тада није лако рећи који је систем бољи, ваздушни или водени.

- У тим данима било би идеално имати систем који је делом водени, а делом ваздушни – поручује Ђурица. – Колико ће бити који део (модулација) одлучује софтвер мерењем температуре и влажности ваздуха, а као резултат добија се да систем ради са минималним притиском компресора 365 дана пута 24 сата. Минимални притисак значи и минималну потрошњу енергије, али и дужи радни век компресора који је најскупљи део, односно срце сваког расхладног система. Пројекат, такође предвиђа и увођење новог и ефикаснијег фреона уместо застарелог Р404А, тиме би се додатно уштедило 7-14 одсто енерије, али би се и потенцијал стаклене баште смањио за чак 80 одсто.

У стану од око 150 квадратних метара Ђурица са породицом већ седам година користи топлотну пумпу ваздух - вода од 11 киловата у чијем раду су проверене његове идеје и потврђене претпоставке о функционалности хибридног система хлађења и уштеде енергије током врелог лета какво је било прошле године, али и грејања у хладним зимама. Каже да за цео стан није платио струју више од 7.000 динара  месечно.

Милош Суџум