„ДНЕВНИК” у Платичеву: Бостан доноси „жив новац”

У суседним Витојевцима, у пролазу смо се уверили у то да су диње које није имао ко да купи бачене у канал. Ипак, произвођачи бостана у Срему кажу да се вреди бавити том производњом јер за робу одмах добију „жив новац“.

Далибор Милошевић из Платичева бостан ове сезоне има на два хектара, а вели да се том производњом бави откад зна за себе.

– Бостаном су се бавили отац и деда, тако да имам сремачке бостанџијске корене – уверава Далибор Милошевић. – Платичево је најпознатије по бостану јер се свако треће-четврто газдинство тиме бави. Посла у узгоју лубеница и диња има, фабрика је то под отвореним небом, па смо ове године имали доста проблема јер нас је град тукао у два наврата, тако да смо имали штете 50 одсто. Плус, година је таква, на неке ствари човек не може утицати па је иначе род подбацио. Све што је било до нас, произвођача, ми смо дали и урадили. Произвођачи у Платичеву имају хектар, два или три под бостаном, можда је то 200, 300 или можда и 400 хектара у нашем атару, али не знам тачно податке. Платичево је село лубеница и вредних људи, радимо као роботи.

Он додаје да је бављење бостаном варљиво, некад вреди, а некада баш и не, али да сви у принципу раде да би имали користи, да би зарадили.

– Не зависи све од нас. Некада је и до године и до купаца, али у принципу вреди. Ми од тога великим делом живимо, међутим, прилике у аграру су такве, нико се не ослања на једну културу, него се увек ради на више фронтова. Ако се код неког усева не нађе рачуница, друга то покрије. Продајемо поред пута и на мало и на велико. Неке количине имамо уговорене, а увек имамо вишка, па то дотерамо да продајемо на мало. До пре сата лубенице су се продавале по 30 динара килограм, сада је цена пала на 25. Цена је променљива. На велико је око 13 динара, плус-минус динар или два. Зависи од количине, односно да ли су лубенице крупније или ситније и да ли је роба свежа – сазнајемо од Милошевића.

Лубенице код Милошевића рађају око три вагона по јутру у неким оптималним условима, а ове године род је преполовљен.

– У односу на друге ратарске културе посла је више, доста је почетног улога у производњу, али се мало више и заради. У принципу, никада нисмо незадовољни, тако је како је, треба само ићи напред. Познати смо по производњи бостана, користимо предност трговања поред прометног пута, тако да купци долазе и пролазе, а нама је и те како битно да новац одмах наплатимо – каже Милошевић.

На велико диње се продају по 15 до 20 динара килограм, на мало 25 до 30, али prеthodnih дана било је периода када је цена пала и на свега десетак динара. Јосип Тумо из Никинаца производи само диње на једном хектару.

– Не могу рећи да је не знам како добро, али нешто се мора радити – каже Јосип Тумо. – Сејем само домаћу сорту „церовача“, слатка је, сочна и месната, и због тога тражена. Дињама се бавим петнаестак година, можда и нешто више. Род је различит од сезоне до сезоне, ако је кишовита година, плодови много пуцају и много се баца, а боље опстаје када је сушније. Сигурне производње нема без наводњавања, прошла су та времена. Диње се морају наводњавати, неговати и заштитити да би се постигао квалитет који муштерије очекују. Ова сезона је осредња, родило је солидно, али не бих могао тачно рећи колико. У просеку, рађају вагон и по по јутру. Тренутно их на велико продајем за 20 динара килограм, на мало по 30. Продаја најбоље иде овде у Платичеву поред пута, људи који пролазе застају по комад или два, али и они који купују на више, по стотину или двеста килограма па их носе даље за продају, већином у друга места у Србији, где нема производње бостана. Задовољан сам квалитетом диња које однегујем тако да имам сталне муштерије.

Млађани Бранислав Бркљач (15) из Платичева десна је рука породици у продаји лубеница и диња. Од њега сазнајемо да су његови у тој производњи десетак година, лубенице су на четири јутра, а диње на једном.

– Пазар иде добро, цена на мало је као и код других, а на велико зависи од количине коју купци узимају – вели Бранислав, који је ове године завршио основну школу и размишља о наставку школовања, али и да остане у пољопривреди. – У почетку смо бостан имали на мањој површини, али смо је повећали, видимо да на бостану има зараде. Помажем родитељима, може се рећи да сам већ стасао за mеnayеra продаје, имају сто одсто поверења. Промет није увек исти, зависи од временских прилика. У производњи највише су ангажовани тата Влада и мама Марица, а мени одговара посао у продаји. 

Његов стриц Тома Бркљач из Платичева не бави се пољопривредом, него само испомаже произвођачима бостана, а од њега сазнајемо да су раније примат у производњи држали оближњи Хртковици и Јарак, али да су их Платичевци претекли. Каже да су диње ове сезоне преродиле, тржиште је презасићено, па је цена ниска и доста се бацају, за разлику од лањске сезоне, када су цена и продаја били добри па су површине ове године повећане. Стога род не може да се прода на велико по десет динара, мада је у градовима килограм на мало 40 па и 50 динара, мада цена зависи и од сортимента.

– Испомажем произвођачима у берби бостана јер сам још од десете године научио када су лубенице зреле, најбоље за брање – каже Тома Бркљач. – Због тога ме по селу зову да берем лубенице, па у сезони наберем око 85 вагона. Сваку узберем, очистим од блата и прође кроз моје руке. Пре се зрела лубеница за брање препознавала по кашики и брку, али сада се највише гледа боја шаре на кори. Свака сорта има свој знак, не може се зрелост одредити на исти начин. Најлакша за брање је „талисман“ и „топ ган“, јер се код њих кора прошара светлом зеленом бојом и на крају им се при врежи петељка стањи. Ове сезоне је лубенице доста напала болест антрахоза, која с врежа прелази на плодове па доста труну, посебно на овим јаким врућинама.         

– У Платичеву, где преовлађују лубенице, пола се села бави бостаном, док се у Буђановцима више баве дињама пошто имају проблема с водом јер, за разлику од диња које је довољно заливати неколико пута у сезони, лубенице се свака три-четири дана морају заливати – каже нам Тома Бркљач. 

Произвођачи бостана из Платичева и околних сремских села већином имају сталне купце који лубенице и диње односе на велико. Највише је купаца из Новог Пазара, Новог Сада, Суботице, а слабије иду на Кванташ за Београд, па он мисли да у bostanyijskoj производњи најбоље пролазе и зарађују накупци. Они на терену обарају цену бостана, а на мало га продају три-четири пута скупље, али срећна је околност што се за потребе појединих прерађивача који се баве производњом сокова и џемова диње из Срема одвозе и шлеперима.   

Милорад Митровић