Трговци добро зараде и на кусуру који не врате

Међутим, и без новог штоса за сакупљање пара, домаћи потрошачи се према кусуру односе у најмању руку лежерно. Тешко да ћете кога видети да чека пред касом да му се врати динар па и шест динара. За такав став стручњаци криве менталитет – срамота их да чекају за сићу. А зна се – менталитет се најтеже мења.

Куповина пластичних кеса није једини начин да се потрошачима наплати оно што  нису купили. Има ту још зачкољица, као, рецимо, заокруживање цена. У Србији живи око седам милиона становника и има око два и по милиона домаћинстава. Нека само свако домаћинство дневно на кусуру изгуби или опрости динар и ето два и по милиона дневно. Тако на годишњем нивоу добијемо 800 милиона динара јер месечно поклонимо бар 75 милиона.

Купац који се у радњи нађе први а с новчаницом која се код нас сматра крупнијом од, рецимо, 500 динара, а жели да купи хлеб, или млеко, кифлу, јогурт, што спада у честе јутарње куповине, има проблем. Обично се рачун не зваршава нулом па купцу остаје да чека или опрости кусур. Власници радњи и других мањих продајних објеката обично објашњавају да оставе у каси продавцима бар хиљадарку у кованицама. Међутим, то изгледа није решење за поменути пробем..

Док власници радњи криве трговце да они ускраћују кусур, потрошачке организације, с друге стране, опомињу их да исто то раде они сами. Поступак је мало софистициранији и иде преко заокруживања цена. Код нас се оне исказују у парама. По важећим прописима, уколико је цена на два задње децимале од 0 до 50 пара, заокружује се на мање. Рецимо, за 399,49 плаћа се 399 динара. Међутим, ако је цена 399,51 динара или више, купцу ће се пазар рачунати као 400 динара. Стицаејм тих околности, у нашим радњама су цене с 51 паром неупоредиво бројније него оних где је исписана сума пара нижа од бројке 50. Штавише, код нас баш има много цена које се завршавају с 99,51 паром јер трговци сматрају је то добар начин да се купац одлучи за пазар иако ће платити баш тих 49 пара више који су га намамиле на пазар.

Како то решити?

Мислим да је проблем тешко решив, каже међународни консултант др Александар Васиљевић.

Срећом, како додаје, код нас ни трговци нису много строги. Уколико неко нема да плати два-три динара, обично му се та сума опрости уз реченицу „Донесите сутра”. То је ствар менталитета, не само код нас већ и на целом Балкану, каже наш саговорник.

У новчаницима смо некада имали апоене од 1, 5, 10 и 50 пара. Три прве три поменуте повучене су из оптицаја још у априлу 2003. године.

Најкрупнија кованица од 50 пара важила је до 2007. године. На потез да их повуче из оптицаја Народна Банка Србије се одлучила због мале вредности и високих трошкова израде. Тако је свакако боље јер би још и тај ситниш  додатно отежавао враћање кусура, а вероватно опет на штету потрошача. 

Тако ће ситниш бити у другом плану чак и за оне којима је кућни буџет тесан. Тек када се трговци сретну са ситуацијом да им муштерије буду у реду чекале на динар, и то ће се променити, али сасвим је извесно да се то неће догодити сутра.

Д. Вујошевић