КОНТРОЛА РАДНИКА Све више послодаваца поставља видео-надзор
НОВИ САД: У Србији је све више послодаваца који постављају видео-надзор у производним погонима. Поготово се на тај корак одлучују послодавци чији радници праве ситније производе који се лако могу прикрити и изнети с радног места.
Има и газда који сумњају да радници на радном месту забушавају, што је још један разлог за постављање видео-надзора.
Без обзира на то који разлог је послодавца потакнуо да у производни погон инсталира видео-надзор, он има законску обавезу да раднике обавести о томе да видео-надзор постоји, као и која се технологија и техника користи, о сврси надзирања и осталим битним елементима.
По оцени правника Савеза самосталних синдиката, може се надзирати процес рада из безбедносних разлога, односно да би се повећала ефикасност запослених или уочили недостацији на раду. Ипак, у синдикату оцењују да је у питању циљ који мора бити уско везан за обављање делатности послодавца и само у ту сврху се може и користити. Свако друго поступање послодавца је недозвољено. Осим тога, сматрају у синдикату, газда може надзирати само позицију на којој запослени ради, и то само у време које је предвиђено за рад. Надзире се без аудио-надзора и без складиштења снимка, алтернативно је дозвољено њихово похрањивање искључиво на краћи рок да би сврха била испуњена.
Постало је готово уобичајено да послодавци својим запосленима дају службене мобилне телефоне. Међутим, ако радник пословни телефон користи и у приватне сврхе, мора бити спреман на то да постоји велика вероватноћа да његова приватност стићи до газде. Наиме, пословне уређаје који су у власништву компанија послодавац углавном може да прати – и то је добро знати.
Свака употреба видео-надзора над запосленима изван производних погона може бити предмет радног спора, па чак и кривичне пријаве уколико понашење послодаваца конституише неко од кривичних дела везаних за неовлашћено снимање, односно кршење права на приватност личности.
Сасвим је друга прича о постављању видео-надзора у заједничким радним просторијама, као што су кафетерије, тоалети или просторије за пресвлачење. У њима послодавац не сме да постави видео-надзор јер се на тај начин крши приватност радника и због тога би могао бити санкционисан. Такође, газде немају право да постављају присклушкиваче, па радници који открију да су они постављени на местима где никако не би смели да буду имају право да против послодавца поднесу пријаву.
У пракси, послодавци у појединим ситуацијама могу, и без видео-надзора, релативно лако утврдити шта радници раде. То се посебно односи на запослене у канцеларијама и рад на рачунару, где нема потребе да се постави видео-надзор или прислушкивач јер има много софистициранијих начина. Наиме, ИТ стручњаци и техничко особље у сваком тренутку имају преглед шта радник ради и да ли се рачунар на послу користи у приватне сврхе.
Љ. Малешевић