Грађевинска струка вапи за подмлађивањем
Из Србије, али и земаља у окружењу, већ годинама одлази велики број радника, пре свега грађевинаца, а њихов одлазак мотивисан је бољим условима рада и, наравно, бољим зарадама.
То је и разлог што поједине струке у грађевинарству недостају, пре свега тесари, армирачи и зидари, као и паркетари, керамичари, столари, електричари свих профила, индустријски изолатери, као и људи који раде у фабрикама на одржавању инсталација и на инсталацијама у енергетици. Тих радника у Србији готово да нема, а по речима Горана Родића из Грађевинске коморе Србије, ако се нешто не промени, неће их ни бити.
– Земљама Западне Европе тренутно недостаје више од 300.000 мајстора и ако наши људи, који су још овде, не буду одговарајуће плаћени на великим пројектима, остаћемо без добре радне снаге – каже Родић. – Морамо пронаћи начин да сачувамо раднике, али и да обновимо радну снагу а једини је да домаће фирме, ангажоване на пројектима чији је инвеститор држава, имају третман главног извођача јер то омогућава да радници буду одговарајуће плаћени. Ако то пропустимо, радници ће отићи у иностранство и ми ћемо скупо плаћати долазак страних фирми који ће санирати последице неквалитетног одржавања или подизање нових објеката.
По његовим речима, пре кризе изазване пандемијом коронавируса у Европи је радило између 40.000 и 55.000 занатлија из Србије у разним областима. Само у Немачкој, указује он, потребе за радном снагом премашују број од 25.000, а највише радника са Западног Балкана, осим из Србије, у ту земљу стиже из Северне Македоније и Босне и Херцеговине.
Он указује на то да је сада у Србији у току велики инвестициони циклус пошто има више од 60.000 активних градилишта и велики део радне снаге је ангажован код приватних инвеститора, па се одмах осетио недостатак наших радника у Немачкој, Аустрији и Швајцарској...
– Велика је опасност да Србија остане без квалитетне радне снаге, а ако до тога дође, осетиће се брзо и одразиће се на квалитет одржавања инфраструктуре и великих система, али и градњу нове инфраструктуре – истиче Родић.
У Немачкој преко потребни
Да грађевинских радника у Европи нема довољно потврђује и то што су немачки послодавци упозорили владу те земље да без више усељавања радника са Западног Балкана фирме у Немачкој неће моћи да нађу адекватну радну снагу, а из Огранака за грађевинство Немачког удружења послодаваца упозавају да ће у наредних неколико година 150.000 радника отићи у пензију. Због тога Немачка припрема ново Правило за Западни Балкан које ће бити на снази до 2023. године, а у ту земљу ће, највероватније, годишње моћи да уђе највише 25.000 радника.
У Србији занатских кадрова већ дуго нема, а с обзиром на интересовање младих, тако ће и остати. Наиме, веома је мало свршених основаца спремних да се школују за занатска и дефицитарна занимања и већ годинама разреди у стручним школама остају празни. То је и разлог што је старосна структура оних који раде у грађевинарству неповољна и премашује 55 година.
– Изузетно је мало младих који се школују за те струке, а нема ни довољно фирми које би им понудиле могућност да током школовања иду на праксу и науче шта значи посао у грађевинарству и како се ради. Свега неколико комапнија, попут „Енергопројекта”, „Мостоградње”... у прилици је то да уради јер је на тржишту много предузећа која раде кратко и нису заинтресована да обучавају/стварају раднике за будућност. У неким случајевима процес стварања/добијања доброг мастора траје и десетак година. Тако се, заправо, за те послове људи морају преквалификовати, доквалификовати или обучити, а понекад се дешава да за нека специфична и недостајућа занимања, као што су вариоци или руковаоци грађевинским машинама, радници савладају најосновније вештине и одмах упуте на то радно место.
Д. Млађеновић