Богаташи имућнији него икада: Економија хонорарних послова

И док се у исти мах број послова за Американце из средње класе смањује, расте понуда за радна места на дну платне лествице. Пружаоци услуга у тој новој, нижој класи, који задовољавају прохтеве добростојећих, називају се и "радницима за богаташе." То су најчешће жене и Латиноамериканци, људи без факултетске дипломе који раде по неколико послова - а у САД их је најмање три милиона.

Да најбрже расте број послова у домену услуга и личне неге, потврђују и подаци америчког Бироа за статистику рада. Очекује се да ће у наредних 10 година број таквих послова порасти за 17%, што ће довести до отварања још милион таквих радних места. То нису добро плаћени послови а такве раднике лако могу да експлоатишу њихови послодавци - ретко добијају боловање, плаћени одмор или пензионо осигурање.

Трећина америчке радне снаге тренутно се бави тзв. економијом хонорарних послова. Око 10% њих ради пуно радно време у овим врстама занимања, а остали прихватају повремене послове као што је вожња Убера - да допуне приход.

За нобеловца Џозефа Штиглица ово је још један неморални показатељ учинка либерализације тржишта капитала на структуру америчког друштва, која производи све више незадовољства на доњој половини друштвене лествице. Такво стање ствари оцењује нездравим јер послови које обавља растућа маса људи не изгледају ни мало достојанствено, тврди он у свом ауторском чланку.

Да тема неједнакости окупира јавност развијених друштава сведочи и овогодишња Нобелова награда за економију тројици истраживача, а који су покушали да понуде одговоре на питање како избећи сценарио по коме су богати све богатији, а сиромашни све сиромашнији?

Благостање у Кини, Индији и другим азијским државама данас расте много брже од онога што је случај у индустријским земљама. Неких пола милијарде људи тамо је последњих деценија побегло од сиромаштва: 1990-тих је трећина људи широм света живела са мање од 1,90 долара дневно, данас је тако сиромашан сваки десети житељ планете. Из тог угла чини се да се јаз између богатих и сиромашних смањује, али...

По подацима организације развијених индустријских држава ОЕЦД упадљиво је порасла разлика у примањима у тим земљама - од средине 1980-тих година до 2000. у чак 20 од 24 земље. Од 2007. тренд класних подела није сасвим јасан, али ОЕЦД и даље упозорава на ширење социјалне провалије између све имућнијих и све сиромашнијих и могло би да се тврди да развијени данас заправо – сиромаше.

Као главни узроци оваквог развоја наводе се глобализација и аутоматизација: нове машине и нова конкуренција из Кине оборили су наднице радника из индустријских земаља Запада. Такође, осуло се чланство у синдикатима и тиме уједно њихов утицај у преговорима са послодавцима. У последње време бележи се и велика концентрација новца у рукама власника и топ mеnayеra "суперстар фирми" попут Амазона или Гугла.

С друге стране средњи слој полако али сигурно у последњим деценијама клизи наниже. Средином 1980-тих у земљама ОЕЦД-а 64 процената становника по свом приходу припадало је "средњацима", данас је тај удео око 61 посто. Чак и у узорној немачкој економији је са 69 посто од пре 35 година бројка спала на 64 посто данас. И иако 70 одсто испитаника у Немачкој сматра да је и даље "негде у средини", према последњим истраживањима немачког Института за економске и друштвене науке приходи никада нису били тако неједнако расподељени.

По стандардима који важе у Европској унији сиромаштво прети онима који имају мање од 60 процената просечне плате, што у немачком случају значи да такви запосленици располажу са мање од 1050 до 1100 евра нето месечно. Између 1991. и 2005. године је порастао и удео угрожених сиромаштвом са 11 на 14 процената, али на ту бројку треба додати још 2% по последњим сондажама у опрезној варијанти конзервативног недељника "Цајт", док су други немачки медији ових дана изнели процене стручњака да је стварност суровија, те да је сваки пети немачки грађанин - сиромашан.

Стручњаци Института за немачку привреду тврде да сиромаштво расте с приливом радних миграната и избеглица, али "Цајт" је писао да је количина новца коју послодавци издвајају за плате данас једнака оној од пре 30 година, док с друге стране "горњих" десет посто најимућнијих располаже са око 60 одсто укупних примања (просек у земљама ОЕЦД-а је 52%, док је у САД читавих - 80%).

Међу најоштријим критичарима неједнакости у свету је организација за помоћ у развоју Оксфам, која на Светском економском форуму у Давосу из године у годину упозорава на екстрамно концентрисање богатства у рукама веома танког слоја супербогаташа. Једна студија Оксфама, међутим, показује да се мало развијених земаља бави овим питањем, нити покушавају да наштелују своје политике у правцу умањивања социјалних разлика. На томе ради Данска, затим Немачка, док се остатак од укупно 157 испитаних земаља бори мало или недовољно против растућег јаза.

Показало се заправо да је веровање у неспутани раст и отварање нових тржишта у процесу глобализације довело до огромног повећања прихода на врху друштвене лествице. А пред тим врхом националне државе, њихове политике и демократија морају да устукну: на берзама се утврђују правила игре и ко неће да се повинује биће бачен на колена, научили су током година и политичка елита и бирачи.

Уколико већ не бисмо да питамо баш Лењина "шта да се ради", и даље нема одговора како променити рутину, ток који се усталио. Можда и овако: људи иду у биоскопе зарад забаве, али од пре неколико недеља и да би се информисали.

У западноевропским земљама почео је да се приказује документарац француског историчара и теоретичара економије Томаса Пикетија "Капитал у 21. веку", инспирисан његовом истоименом књигом објављеном пре пет година. Пикети судећи по првим коментрима погађа право у живац бавећи се управо питањем неједнакости у савременом капитализму. Коме, тврди, прети распад будући да се јаз између богатих и сиромашних све више продубљује.

Ефекти либерализације тржишта капитала били су притом посебно неморални: ако би Вол стрит одустао од водећег председничког кандидата на неком тржишту у развоју, банке би повлачиле новац из те земље. Бирачи су били пред драстичном одлуком: или ће попустити Вол стриту или ће бити изложени тешкој финансијској кризи. Испало је да Вол Стрит има више политичке моћи него грађани неке земље, пише Штиглиц.

Чак и у богатим земљама говорило се грађанима: „Ви не можете имати жељену политику“ – свеједно ради ли се о задовољавајућем социјалном осигурању, плати достојној човјека, прогресивном опорезивању или добро регулисаном финансијском систему – „јер ће земља тада изгубити своју конкурентност, нестаће радна места и ви ћете трпети.“

Тврдило се да је неолиберално обећање о неспутаној игри тржишних сила као рецепту за све засновано на научним моделима и истраживањима поткрепљеним подацима.

После 40 година подаци су пред нама: раст се успорио а плодови тог раста ишли су претежно мањини сасвим горе. С обзиром на стагнирајуће плате и цветајућа тржишта акција приходи и имовина текли су на горе уместо да се прелију и доле. Истина је да је ера неолиберализма упркос имену била све друго само не либерална, закључује Штиглиц и додаје да ми сада живимо политичке последице ове преваре великих размера: данас је овладало неповерење и према елитама и према “економско-научним” основама неолиберализма и према новцем корумпираном политичком систему који је све ово омогућио.

Реља Кнежевић