Bogataši imućniji nego ikada: Ekonomija honorarnih poslova

I dok se u isti mah broj poslova za Amerikance iz srednje klase smanjuje, raste ponuda za radna mesta na dnu platne lestvice. Pružaoci usluga u toj novoj, nižoj klasi, koji zadovoljavaju prohteve dobrostojećih, nazivaju se i "radnicima za bogataše." To su najčešće žene i Latinoamerikanci, ljudi bez fakultetske diplome koji rade po nekoliko poslova - a u SAD ih je najmanje tri miliona.

Da najbrže raste broj poslova u domenu usluga i lične nege, potvrđuju i podaci američkog Biroa za statistiku rada. Očekuje se da će u narednih 10 godina broj takvih poslova porasti za 17%, što će dovesti do otvaranja još milion takvih radnih mesta. To nisu dobro plaćeni poslovi a takve radnike lako mogu da eksploatišu njihovi poslodavci - retko dobijaju bolovanje, plaćeni odmor ili penziono osiguranje.

Trećina američke radne snage trenutno se bavi tzv. ekonomijom honorarnih poslova. Oko 10% njih radi puno radno vreme u ovim vrstama zanimanja, a ostali prihvataju povremene poslove kao što je vožnja Ubera - da dopune prihod.

Za nobelovca Džozefa Štiglica ovo je još jedan nemoralni pokazatelj učinka liberalizacije tržišta kapitala na strukturu američkog društva, koja proizvodi sve više nezadovoljstva na donjoj polovini društvene lestvice. Takvo stanje stvari ocenjuje nezdravim jer poslovi koje obavlja rastuća masa ljudi ne izgledaju ni malo dostojanstveno, tvrdi on u svom autorskom članku.

Da tema nejednakosti okupira javnost razvijenih društava svedoči i ovogodišnja Nobelova nagrada za ekonomiju trojici istraživača, a koji su pokušali da ponude odgovore na pitanje kako izbeći scenario po kome su bogati sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji?

Blagostanje u Kini, Indiji i drugim azijskim državama danas raste mnogo brže od onoga što je slučaj u industrijskim zemljama. Nekih pola milijarde ljudi tamo je poslednjih decenija pobeglo od siromaštva: 1990-tih je trećina ljudi širom sveta živela sa manje od 1,90 dolara dnevno, danas je tako siromašan svaki deseti žitelj planete. Iz tog ugla čini se da se jaz između bogatih i siromašnih smanjuje, ali...

Po podacima organizacije razvijenih industrijskih država OECD upadljivo je porasla razlika u primanjima u tim zemljama - od sredine 1980-tih godina do 2000. u čak 20 od 24 zemlje. Od 2007. trend klasnih podela nije sasvim jasan, ali OECD i dalje upozorava na širenje socijalne provalije između sve imućnijih i sve siromašnijih i moglo bi da se tvrdi da razvijeni danas zapravo – siromaše.

Kao glavni uzroci ovakvog razvoja navode se globalizacija i automatizacija: nove mašine i nova konkurencija iz Kine oborili su nadnice radnika iz industrijskih zemalja Zapada. Takođe, osulo se članstvo u sindikatima i time ujedno njihov uticaj u pregovorima sa poslodavcima. U poslednje vreme beleži se i velika koncentracija novca u rukama vlasnika i top menayera "superstar firmi" poput Amazona ili Gugla.

S druge strane srednji sloj polako ali sigurno u poslednjim decenijama klizi naniže. Sredinom 1980-tih u zemljama OECD-a 64 procenata stanovnika po svom prihodu pripadalo je "srednjacima", danas je taj udeo oko 61 posto. Čak i u uzornoj nemačkoj ekonomiji je sa 69 posto od pre 35 godina brojka spala na 64 posto danas. I iako 70 odsto ispitanika u Nemačkoj smatra da je i dalje "negde u sredini", prema poslednjim istraživanjima nemačkog Instituta za ekonomske i društvene nauke prihodi nikada nisu bili tako nejednako raspodeljeni.

Po standardima koji važe u Evropskoj uniji siromaštvo preti onima koji imaju manje od 60 procenata prosečne plate, što u nemačkom slučaju znači da takvi zaposlenici raspolažu sa manje od 1050 do 1100 evra neto mesečno. Između 1991. i 2005. godine je porastao i udeo ugroženih siromaštvom sa 11 na 14 procenata, ali na tu brojku treba dodati još 2% po poslednjim sondažama u opreznoj varijanti konzervativnog nedeljnika "Cajt", dok su drugi nemački mediji ovih dana izneli procene stručnjaka da je stvarnost surovija, te da je svaki peti nemački građanin - siromašan.

Stručnjaci Instituta za nemačku privredu tvrde da siromaštvo raste s prilivom radnih migranata i izbeglica, ali "Cajt" je pisao da je količina novca koju poslodavci izdvajaju za plate danas jednaka onoj od pre 30 godina, dok s druge strane "gornjih" deset posto najimućnijih raspolaže sa oko 60 odsto ukupnih primanja (prosek u zemljama OECD-a je 52%, dok je u SAD čitavih - 80%).

Među najoštrijim kritičarima nejednakosti u svetu je organizacija za pomoć u razvoju Oksfam, koja na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu iz godine u godinu upozorava na ekstramno koncentrisanje bogatstva u rukama veoma tankog sloja superbogataša. Jedna studija Oksfama, međutim, pokazuje da se malo razvijenih zemalja bavi ovim pitanjem, niti pokušavaju da našteluju svoje politike u pravcu umanjivanja socijalnih razlika. Na tome radi Danska, zatim Nemačka, dok se ostatak od ukupno 157 ispitanih zemalja bori malo ili nedovoljno protiv rastućeg jaza.

Pokazalo se zapravo da je verovanje u nesputani rast i otvaranje novih tržišta u procesu globalizacije dovelo do ogromnog povećanja prihoda na vrhu društvene lestvice. A pred tim vrhom nacionalne države, njihove politike i demokratija moraju da ustuknu: na berzama se utvrđuju pravila igre i ko neće da se povinuje biće bačen na kolena, naučili su tokom godina i politička elita i birači.

Ukoliko već ne bismo da pitamo baš Lenjina "šta da se radi", i dalje nema odgovora kako promeniti rutinu, tok koji se ustalio. Možda i ovako: ljudi idu u bioskope zarad zabave, ali od pre nekoliko nedelja i da bi se informisali.

U zapadnoevropskim zemljama počeo je da se prikazuje dokumentarac francuskog istoričara i teoretičara ekonomije Tomasa Piketija "Kapital u 21. veku", inspirisan njegovom istoimenom knjigom objavljenom pre pet godina. Piketi sudeći po prvim komentrima pogađa pravo u živac baveći se upravo pitanjem nejednakosti u savremenom kapitalizmu. Kome, tvrdi, preti raspad budući da se jaz između bogatih i siromašnih sve više produbljuje.

Efekti liberalizacije tržišta kapitala bili su pritom posebno nemoralni: ako bi Vol strit odustao od vodećeg predsedničkog kandidata na nekom tržištu u razvoju, banke bi povlačile novac iz te zemlje. Birači su bili pred drastičnom odlukom: ili će popustiti Vol stritu ili će biti izloženi teškoj finansijskoj krizi. Ispalo je da Vol Strit ima više političke moći nego građani neke zemlje, piše Štiglic.

Čak i u bogatim zemljama govorilo se građanima: „Vi ne možete imati željenu politiku“ – svejedno radi li se o zadovoljavajućem socijalnom osiguranju, plati dostojnoj čovjeka, progresivnom oporezivanju ili dobro regulisanom finansijskom sistemu – „jer će zemlja tada izgubiti svoju konkurentnost, nestaće radna mesta i vi ćete trpeti.“

Tvrdilo se da je neoliberalno obećanje o nesputanoj igri tržišnih sila kao receptu za sve zasnovano na naučnim modelima i istraživanjima potkrepljenim podacima.

Posle 40 godina podaci su pred nama: rast se usporio a plodovi tog rasta išli su pretežno manjini sasvim gore. S obzirom na stagnirajuće plate i cvetajuća tržišta akcija prihodi i imovina tekli su na gore umesto da se preliju i dole. Istina je da je era neoliberalizma uprkos imenu bila sve drugo samo ne liberalna, zaključuje Štiglic i dodaje da mi sada živimo političke posledice ove prevare velikih razmera: danas je ovladalo nepoverenje i prema elitama i prema “ekonomsko-naučnim” osnovama neoliberalizma i prema novcem korumpiranom političkom sistemu koji je sve ovo omogućio.

Relja Knežević