ЖИВОТ НИЈЕ ФИЛМ, ИЗ МОЖДАНЕ СМРТИ НЕМА ПОВРАТКА Др Несторовић открива КАКО ЛЕКАРИ КОНСТАТУЈУ ЖИВОТНИ КРАЈ

Неки га, нажалост, неће дочекати.

Породице чији најмилији млади из пуног здравља губе живот углавном не дају сагласност за донирање њихових органа.

Многи тако одлуче у нади да ће се ипак десити чудо. Гледајући своје вољене како дишу помоћу апарата, не прихватају да за њих нема повратка иако им је утврђена мождана смрт. То схвате тек касније, кад и ти апарати више нису кадри да вештачки одржавају привид живота, јер се тај живот већ угасио.

А тада је за донирање органа касно.

Ако неко зна колико људи умре не дочекавши ново срце, то је кардиолог асист. др Емилија Несторовић, начелница Центра за трансплантацију срца и механичку потпору срцу Клинике за кардиохирургију УКЦС Србије. У овај центар долазе бројни пацијенти са срчаном слабошћу у нади да ће их одржати у животу и да им срце неће отказати до толико жељене трансплантације.

- Две најтеже битке које можете да водите су битка с временом и с незнањем. С битком с временом суочавамо се сваки пут када говоримо о пацијентима с терминалном срчаном слабошћу, док ону с незнањем водимо када говоримо о развијености свести наших грађана шта значи бити мождано мртав. Просечно образована особа која није медицинске струке не схвата на прави начин појам мождане смрти. Отуд негативне одлуке о донорству органа - каже за Курир др Несторовић.

КЛИНИЧКИ ЗНАКОВИ МОЖДАНЕ СМРТИ СУ ОДСУСТВО

1) реакције зеница на светлост

2) корнеалног рефлекса

3) реакције на болни надражај у подручју инервације нерава н. тригеминуса

4) окулоцефаличних рефлекса

5) окуловестибуларних рефлекса

6) фарингеалног рефлекса

7) трахеалног рефлекса

8) спонтаних мишићних покрета

9) спонтаног дисања при апнеа тесту

10) негативан атропински тест

Људи мешају, истиче докторка, клиничку смрт с можданом.

- Донори су углавном млади људи који су изненада, без неке prеthodnе болести, преминули. И са те неке људске стране, са стране некога ко је изгубио члана породице, јасно вам је да увек имате ту последњу наду да ће се можда десити нешто позитивно по вашег члана породице. Уколико у том тренутку не знате да је мождана смрт једина смрт која постоји и да се нико из ње није вратио, и мешате је с појмом клиничке смрти, за коју сте чули у филмовима и медијима, а то је она када пацијент успе да се поврати, онда увек помислите можда ће се и он, односно она пробудити. И ту долази до главне забуне - објашњава др Несторовић и наглашава:

- Још 1950, дакле пре више од седам деценија, напуштено је схватање да смрт није престанак рада срца и дисања, што је клиничка смрт, већ да је мождана смрт једна једина смрт!

У међувремену, наставља докторка, с развојем технологије развили су се и апарати, јединице интензивне неге, а усавршавао се и кадар, односно струка.

- Ми сад можемо не да продужимо живот, него да одржавамо, и то не живот, него стање неких органа у функцији дан-два. Зато имате породицу која види неког свог који лежи, а делује да дише и да му срце ради. А ми му заправо вештачки одржавамо органе помоћу машине и одређених лекова. Али то је само привремено. И када породица то види, врло често не схвата, односно неразумевање појма мождане смрти блокира им нормално расуђивање, што има негативан утицај на одлуку о донирању органа - објашњава др Несторовић.

Још одлично памти лице момка, фудбалера од 25 лета, који је прошле године преминуо од срчане слабости, а у последњем моменту су имали шансу да га спасу - добили су информацију о донору, пацијенту кој је био мождано мртав.

- Лежао је у терминалном стадијуму болести, бројао дане и сате, а онда је стигао позив: "Имамо потенцијалног донора." Нажалост, породица те особе која је већ била мртва и без икакве шансе да преживи, није дала сагласност за пресађивање органа. Тога дана умрло је двоје, а једно је могло бити спасено - истиче др Несторовић.

Зато на разумевању ових ствари, наводи, морамо радити од основне школе, можда од биологије.

- Деци већ у том узрасту треба ову тему приближити, кад уче шта је срце, да уче и шта је мождана смрт. И с временом, како расту, како се едукују, без обзира на то којом професијом ће се бавити, да имају праве информације у вези с тим. Није проблем да особа донесе негативну одлуку, да не жели да донира органе свога ближњег, али то мора да буде само на основу знања и чињеница, а не да предрасуде одлучују да ли ће неко живети или не - закључује др Несторовић.

Јелена С. Спасић, Блиц