Живојновићи из Сремских Карловаца: Домаћини без дома

Три собице на врху узвишења на самом крају села, биле су огњиште и место на ком је увек било гужве али и осећаја заједништва. Све то је пропало након смрти мајке пре девет месеци, односно када је у новембру прошле године глава породице - Душан Живојновић Пуња, са децом и унуцима „сишао” у Карловце и нашао привремени смештај код једне старије мештанке. Међутим, како би тај кров над главом, који за разлику од породичног не прокишњава, заиста био њихов на неко време, потребна су им помоћ и подршка свих људи добре намере.

Већ пет-шест година нам прокишњава и све ствари су ми или уништене или украдене, каже нам сетни Душан Живојновић Пуња у жељи да се поново врати у свој дом због ког и даље враћа кредит, будући да му је требао новац како би реновирао једну од три просторије.

Сад живим, додаје, с децом код једне баке.

Договорили смо се да не плаћамо кирију, већ само делимо трошкове за струју, воду и храну, каже Душан.

Десетак њих сад је смештено у већој кући која, за разлику од њихове, има и купатило. Међутим, упрскос томе, не осећају комфор у потпуности.

Ово је ипак наша породична кућа у којој смо расли, живели, лепо се проводили иако је била гужва, прича Пуњина ћерка Мирјана која ускоро треба да се породи.

Стаза до њихове куће више не постоји. Како би се стигло до објекта који им је некад био дом, мора се проћи кроз омању депонију и уз стрму узбрдицу. Премда је небезбедна, наши саговорници кажу да немају другог избора.

Наше је наше, кратка је и јасна Мирјана.

До центра Сремских Карловаца Пуњи треба 15 минута, чак и кад иде узбрдо, те се чини да је немогуће стићи тако брзо до њиховог одредишта.

Углавном сви овде имају проблеме, али некако живе боље од мене, имају макар боље куће, објашњава наш домаћин без дома.

Како додаје, један зид сав је од брега, односно земље, па је ту мало дозидао.

Цела кућа је од дрва, између ког су плева и блато. После сам и малтерисао, као што видите, али нама је најпотребнија плоча како нам све ово не би прокишњавало. Не желим да проширујем кућу, само да ми се помогне да могу да се уселим и живим ко човек. Немам ја ни воду ни струју, узимам од других, вели Душан.

Међутим, осим кровне плоче и црепа, за тај објекат неопходна је и столарија, али и намештај.

Ишао сам и у Општину и у својој фирми сам тражио помоћ, али не могу да ми помогну. Седам година сам запослен, радим све и свашта, косим и чистим, копам раке... Може да се преживи, али имам кредит који сам дигао да изидам собицу, па ми од плате остане 20.000 динара, а нико осим мене не зарађује у породици, наводи Пуња.

Леа Радловачки