ВРТ ДЕТИЊСТВА: ЛЕА И ЈА Учитељица Драгана је учитељица живота

Било је то септембра 1998. када је Леа, кратке косе и са шест година, кренула у први разред, разуме се, са старијом генерацијом. (Ништа јој то није било необично, па свакако је знала сва слова и све бројеве...)

Тада је упала у одељење нове учитељице у Српском Итебеју - Драгане Попадић (данас Торђан).

И знате шта је најзанимљивије? То што је Леа ишла у тај свој разред свега неколико месеци (до бомбардовања 1999, кад се и преселила у Житиште), а та њена учитељица је оставила трага за цео ми живот!

Пре свега, Леа је научила да не треба имати предрасуде према новим људима - јер, нико од нас ништа није знао о учитељици Драгани, ни ко је, ни шта је, ни каква је... Једноставно, ништа се није причало по селу.

Даље, Леа је научила да различите људе уважава и поштује пођеднако, али да даје прилике и шансе у складу са сваком особом појединачно. Будући да је, јелте, Леа заиста знала сва слова и све бројеве (ћириличне, латиничне, арапске и римске, усмено и написмено), учитељица Драгана је није замарала (и, модерно речено, “смарала”) већ наученим, већ је њено стечено знање надограђивала и тако оцењивала. И нико од остале деце у одељењу није ни знао да они на контролном имају задатак да десет пута препишу понуђене бројеве, а да Леа треба да израчуна колико је 12+(7-3)-2!

Затим, Леа је схватила шта значе посвећеност и ентузијазам, као и најискренија љубав према послу којим се неко бави. Тако је, заправо, заволела просвету и још дуго дуго била убеђена да ће и сама радити у њој.

Учитељица Драгана је несвесно утицала и на Леин каснији стајлинг јер, ох, кад се само сетим какве је чизме носила и како је имала увек лепе нокте и прстење и фризуру, шминку...

А онда је све то прекинуо април 1999. и Леино мрско пресељење у друго место. (Тај период ми је и даље један од најтужнијих у животу.) Не знам шта јој је пало теже - то што одлази из свог Итебеја, или што више неће имати своје другаре, или што ће изгубити најбољу учитељицу на свету! Мада, Драгана је за Леу била сећање и на Итебеј и на друштво и на школу и на све лепо што јој се дешавало у том периоду.

Годинама су случајни сусрети обавезно завршавани стидљивим евоцирањем успомена и гласним сузама. (Право да вам кажем, гутам кнедле и док ово пишем.)

Елем, недавно сам срела своју учитељицу Драгану, овог пута под другим, удатим презименом, и у другом месту, далеко од Итебеја (јер све што није у Итебеју, далеко је од њега).

На брзину, онако довољно да се макар загрлимо, а заправо сам загрлила учитељицу које се сећам, загрлила сам и Леу али и најлепши део врта мог детињства.

Па ви сад кажите да је ваша учитељица била боља!

Леа Радловачки