ВРТ ДЕТИЊСТВА - ЛЕА И ЈА: Кад те неће бизнис, па то ти је!

Цео живот сам окружена радним, способним, економски самосталним женама. Обе бабе врло педантне и предане својим пословима, на неким (скоро) водећим позицијама, запослене у браншама у којима је свако знао њихова имена. Мама, тетка, такође. Чак и стрине и ујне.

Па... Можда сам баш зато ја желела да будем контра, ко ли ће га знати. И - нисам успела.

Ипак... Од малих ногу сам покушавала да зарадим који динар (буквално “који”), ето, чисто да докажем себи да и ја то умем, да знам како се то ради, да увидим да ми није толико битан и да се вратим жељи да доживим да будем жена, мајка, домаћица.

Наиме, први Леин, крајње стидљив, покушај да покрене свој бизнис, и то у неколико наврата, био је у Житишту, у улици која се из неког разлога зове Трг ослобођења (морала сам да изгуглам), испред куће у којој су били у кирији. Како је у околини било доста траве и корова, Леа би брала дивље „цвеће”, везивала их гумицом за тегле (и косу) у букетиће, ређала на избетонираној вратници, на папириће писала „5 динара”, седела поред и чекала. Ко год је пролазио, погледао би у правцу Лее тек кад би она добацила „Добар дан”; и ту би се сав маркетинг завршио.

Једном, други пут, трећи... Ништа. Цвеће је венуло, а с њим и Леин ентузијазам да ће ишта зарадити.

Па, шта је толико много дати пет динара за букетић шареног цвећа?! Одустаде Леа пре него што се и завршио летњи распуст. Можда да смисли нешто што би могла да „продаје” у школи?! Али, вероватно је забрањено тако зарађивати. Ако не проба, неће знати...

Ту се Леа сети једне од својих највећих интересовања - тетоваже!

Ох, како је била махер у томе... Откако је научила да држи оловку у руци, тако је почела да црта по себи. А како је научила да жваће жваке, тако је почела и сличице да лепи по већ ишараним рукама. Милина! Тај хоби није јењавао ни касније, једноставно, потреба да буде ишарана (на овај или онај начин) увек је налазила пут до њене коже.

Добије Леа од тате неку фину, масну хемијску, и у свеску почне да црта мале једноставне цртеже цвећа, неке „симболе” и трибале, слова, кратке порукице, па све лепо наминцано, па с украсним кукицама, сенкама, ма, како ти срце пожели! Цена тетоваж(иц)е је варирала од величине - од пет до 20 динара. И опет је Леа била много јефтинија од правих тату мајстора, а да не причамо о јединственој погодности да је њену тетоважу увек могуће да скинеш (опереш) и урадиш другу.

Крене ту Леи бизнис, заради око 60 динара, мало је блам што узима паре а продаје маглу, мало је страх јер може неко да је ухвати, али ништа то није утицало на пропаст посла колико љути родитељи чија су се деца вратила кући срећна и - ишарана! Већ наредног дана све муштерије долазе у школу орибане, без Леиних цртежа на рукама јер, ни мање ни више - добиће рак коже! Ма, какав рак коже због цртања хемијском? И то квалитетном, масном! Ништа. Опет ништа... Овог пута Леа одустаје од покретања било чега, кад не иде - не иде!

Међутим...

Седми-осми разред, на часу ликовног цртали су просторије и улице “у дубини” (ваљда се то тако зове), знате оно кад цртате собу и све што је у њој, почевши од зидова који су основа, мора да изгледа као да је 3Д. Наравно да је Леа у томе уживала! Их, колико ту има простора за детаље, па посматрање ликовног и света око себе из другог угла, откривање нових способности...

-’‘Ајде, Леа, нацртај и мени неку собу, ти ћеш то лако - тражи једна особа. И Леа пристане, уради.

- Е, па ај и мени нацртај - тражи друга особа. Леа опет пристане, уради. Трећи пут. Четврти пут. Леи сад већ преко главе истог цртања, понестаје јој и идеја, а почиње и да се осећа (као) да је искоришћавају.

- Можеш ли и мени да урадиш домаћи? - пита пета особа.

- Могу, десет динара! - одлучује Леа да успостави тарифу, па докле више, могла је већ 40 динара да заради и да два јутра доручкује по мини пицу из пекаре!

- Може, донесем ти сутра - обећаних је десет динара које Леа никад није видела!

То је, уједно, био последњи Леин покушај да заради, онако на своју руку, смишљајући послове који очито не пију воду у времену и на месту на ком се налазила...

А данас, на све стране има деце по улицама која продају наруквице од силиконских гумица, старе играчкице и којекакве стварчице и још приде - зараде! Стварно зараде!

Мислим, нека, и треба, труде се, али и Леа се трудила, заиста јесте.

Ех, колико имам таквих наруквица код куће, разних боја, величина, квалитета. Потрошила сам и више од оних зарађених 70 динара, само да се зна!

Леа Радловачки