VRT DETINJSTVA - LEA I JA: Kad te neće biznis, pa to ti je!

Ceo život sam okružena radnim, sposobnim, ekonomski samostalnim ženama. Obe babe vrlo pedantne i predane svojim poslovima, na nekim (skoro) vodećim pozicijama, zaposlene u branšama u kojima je svako znao njihova imena. Mama, tetka, takođe. Čak i strine i ujne.

Pa... Možda sam baš zato ja želela da budem kontra, ko li će ga znati. I - nisam uspela.

Ipak... Od malih nogu sam pokušavala da zaradim koji dinar (bukvalno “koji”), eto, čisto da dokažem sebi da i ja to umem, da znam kako se to radi, da uvidim da mi nije toliko bitan i da se vratim želji da doživim da budem žena, majka, domaćica.

Naime, prvi Lein, krajnje stidljiv, pokušaj da pokrene svoj biznis, i to u nekoliko navrata, bio je u Žitištu, u ulici koja se iz nekog razloga zove Trg oslobođenja (morala sam da izguglam), ispred kuće u kojoj su bili u kiriji. Kako je u okolini bilo dosta trave i korova, Lea bi brala divlje „cveće”, vezivala ih gumicom za tegle (i kosu) u buketiće, ređala na izbetoniranoj vratnici, na papiriće pisala „5 dinara”, sedela pored i čekala. Ko god je prolazio, pogledao bi u pravcu Lee tek kad bi ona dobacila „Dobar dan”; i tu bi se sav marketing završio.

Jednom, drugi put, treći... Ništa. Cveće je venulo, a s njim i Lein entuzijazam da će išta zaraditi.

Pa, šta je toliko mnogo dati pet dinara za buketić šarenog cveća?! Odustade Lea pre nego što se i završio letnji raspust. Možda da smisli nešto što bi mogla da „prodaje” u školi?! Ali, verovatno je zabranjeno tako zarađivati. Ako ne proba, neće znati...

Tu se Lea seti jedne od svojih najvećih interesovanja - tetovaže!

Oh, kako je bila maher u tome... Otkako je naučila da drži olovku u ruci, tako je počela da crta po sebi. A kako je naučila da žvaće žvake, tako je počela i sličice da lepi po već išaranim rukama. Milina! Taj hobi nije jenjavao ni kasnije, jednostavno, potreba da bude išarana (na ovaj ili onaj način) uvek je nalazila put do njene kože.

Dobije Lea od tate neku finu, masnu hemijsku, i u svesku počne da crta male jednostavne crteže cveća, neke „simbole” i tribale, slova, kratke porukice, pa sve lepo namincano, pa s ukrasnim kukicama, senkama, ma, kako ti srce poželi! Cena tetovaž(ic)e je varirala od veličine - od pet do 20 dinara. I opet je Lea bila mnogo jeftinija od pravih tatu majstora, a da ne pričamo o jedinstvenoj pogodnosti da je njenu tetovažu uvek moguće da skineš (opereš) i uradiš drugu.

Krene tu Lei biznis, zaradi oko 60 dinara, malo je blam što uzima pare a prodaje maglu, malo je strah jer može neko da je uhvati, ali ništa to nije uticalo na propast posla koliko ljuti roditelji čija su se deca vratila kući srećna i - išarana! Već narednog dana sve mušterije dolaze u školu oribane, bez Leinih crteža na rukama jer, ni manje ni više - dobiće rak kože! Ma, kakav rak kože zbog crtanja hemijskom? I to kvalitetnom, masnom! Ništa. Opet ništa... Ovog puta Lea odustaje od pokretanja bilo čega, kad ne ide - ne ide!

Međutim...

Sedmi-osmi razred, na času likovnog crtali su prostorije i ulice “u dubini” (valjda se to tako zove), znate ono kad crtate sobu i sve što je u njoj, počevši od zidova koji su osnova, mora da izgleda kao da je 3D. Naravno da je Lea u tome uživala! Ih, koliko tu ima prostora za detalje, pa posmatranje likovnog i sveta oko sebe iz drugog ugla, otkrivanje novih sposobnosti...

-’‘Ajde, Lea, nacrtaj i meni neku sobu, ti ćeš to lako - traži jedna osoba. I Lea pristane, uradi.

- E, pa aj i meni nacrtaj - traži druga osoba. Lea opet pristane, uradi. Treći put. Četvrti put. Lei sad već preko glave istog crtanja, ponestaje joj i ideja, a počinje i da se oseća (kao) da je iskorišćavaju.

- Možeš li i meni da uradiš domaći? - pita peta osoba.

- Mogu, deset dinara! - odlučuje Lea da uspostavi tarifu, pa dokle više, mogla je već 40 dinara da zaradi i da dva jutra doručkuje po mini picu iz pekare!

- Može, donesem ti sutra - obećanih je deset dinara koje Lea nikad nije videla!

To je, ujedno, bio poslednji Lein pokušaj da zaradi, onako na svoju ruku, smišljajući poslove koji očito ne piju vodu u vremenu i na mestu na kom se nalazila...

A danas, na sve strane ima dece po ulicama koja prodaju narukvice od silikonskih gumica, stare igračkice i kojekakve stvarčice i još pride - zarade! Stvarno zarade!

Mislim, neka, i treba, trude se, ali i Lea se trudila, zaista jeste.

Eh, koliko imam takvih narukvica kod kuće, raznih boja, veličina, kvaliteta. Potrošila sam i više od onih zarađenih 70 dinara, samo da se zna!

Lea Radlovački