ВРТ ДЕТИЊСТВА- ЛЕА И ЈА: Иде ко кокошка без главе...

И онда се сетим...

Прва (можда и једина) сцена истинског шока у мом животу десила се пре двадесетак година.

Леа је била у омикином дворишту - сам почетак житиштанске Пупинове улице, језив за испаркиравање због грозне кривине - а у дворишту је био квочкокољ. Несретно управо измишљена реч. У преводу, омика је (само ње се сећам) клала кокошке.

Обезглављивала их најпре, да будем прецизнија. Јер, даље се ничега ни не сећам!

Леа није била плашљиво а, божемепрости ни гадљиво дете, нагледала се она итебејских свињокоља и свињокоља, најела свежих кожура, а доцније и припремљених дединих најбољих пи’тија, тако да, све у свему, одрубљивање кокошјих глава за њу није било ништа трауматично.

До тог дана. У Житишту. У Пупиновој. У омикином дворишту.

Узела омика (мамина мама, да појасним) једну кокошку, и - шшск - оде јој глава! Па друга. Па трећа. Па...

Дође на ред једна, најупорнија од свих, рекла бих, којој одлете (дословце) луда крештава глава, што сироту (касније преукусну) пернату животињу није спречило да настави са драмом.

И борбом за опстанак!

Исклизне квочка безглава омики из руку и, ни мање ни више, крене да јурца по дворишту клепећући крилима, господе колика је крила ођедном имала, и трчи и трчи и трчи и...

А Леа - не знам да л’ је више отворила очи ил’ уста (да се кокош заинатила, могла је ‘ладно да улети у њих), укипила се и, кунем се, није ни дисала!

У Леиној глави - мук.

У омикином дворишту - фрка.

Након бесконачних петнаестак секунди крајње живог трчања последњег почасног круга мртвог створа, квочка се најзад, рецимо, уморила и - фљас о земљу!

Крв.

Црнило. Или белило. Немам појма, не сећам се ичега више што се дешавало преда Леом. Знам само да је упала у транс хистеричног размишљања - како, зашто, какоо, али КАКО?

Како је мртво биће и даље живо?!

Да ли би и Леа тако трчала унаоколо кад би јој неко отфикарио главу?

Ма, на крају крајева, зашто се каже „иде ко МУВА БЕЗ ГЛАВЕ”, кад треба „иде ко КОКОШКА БЕЗ ГЛАВЕ”?

Мислим, ко је још видео обезглављену муву како и даље некуд иде?

А обезглављену кокош?

Ја јесам!

Леа Радловачки