ВРТ ДЕТИЊСТВА: ЛЕА И ЈА Боље глумиш кад те мрзи да се трудиш!
Не сећам се момента кад је Леа проходала нити која је била прва реч коју је изговорила, али сам потпуно сигурна да је од тих пресудних тренутака настала и њена жеља да једног дана буде глумица.
Ох, одувек је волела да буде у центру пажње, да сви погледи буду упрти у њу и да су сви осмеси на лицима због ње.
Мислим, да се не лажемо...
У „озбиљније” глумачке воде је упливала још давних дана, у вртићу у Српском Итебеју, где ниједна представ(иц)а није могла да прође без ње у некој иоле запаженој улози. (Или ми се то сад само тако чини, јер на свим фотографијама које је мама направила из тог периода, Леа је увек била у фокусу?!) Не могу ни да заборавим вечито превелике беле хулахопке које је морала да носи, а које би јој склизнуле до чланака и изгледале као федери с којима ће негде да одскочи.
Елем, како је бивала старија, тако је заиста и добијала све значајније улоге, па је тако дошла на ред основна школа, први разред - била је звезда, још увек у Итебеју, а онда од другог у Житишту, па, спалише јој крила ко Икару.
Но, копрцала се Леа и борила за својих пет минута на „даскама које живот значе”, па је тако најјачу улогу имала кад је била пети-шести разред и глумила у представи „Јабука и лептир”, урађеној на основу бајке принцезе Јелисавете Карађорђевић. Леа је била јабука. Која је пала са гране. И иструлила. Али, добила је аплауз за маестрално труљење.
Е, у средњој школи Леа је кренула још озбиљније да се бави глумом. Кренула је на часове у зрењанинско позориште „Тоша Јовановић” код покојног глумца Милоја Ивановића Буце, од ког је научила трикове како да усаврши свој таленат (?!), али и да доживи да стане на праву (камерну, додуше) сцену и издекламује неке монологе и скечеве. Тад је добила најзначајнији коментар икада: „Боље глумиш кад те мрзи да се трудиш!”
У Гимназији је побеђивала на међуодељенским такмичењима из глуме и рецитације, мада, руку на срце, није ни била нека конкуренције (једном је није било уопште), али Леа се својски трудила и - уживала!
Дошло је на ред студирање, покушаји да упише Факултет драмских уметности у Београду или Академију уметности у Новом Саду, али будући да то више не спада у период детињства, прескочићу све згоде и незгоде које су уследиле; заврших ипак на новинарству и ето ме данас ту где сам, у „Дневнику”, присећајући се момената када је Леа мислила да ће једног дана освојити Оскара.
Данас долази у обзир Пулицер, или тако нешто...
Леа Радловачки