ВРТ ДЕТИЊСТВА: ЛЕА И ЈА Ајде, Цврле!
Мало је било момената када је за Леу неко навијао, онако заистински, из свег гласа. И штагод да је радила у животу, највише такве подршке је добијала бавећи се спортом...
Елем, Леа је била пети разред у Житишту и увелико је важила за спринтера, па је наставнику физичког било логично да је пријави на трку дугу хиљаду метара. Ја се сећам да је то значило истрчавање три круга око великог фудбалског терена, а Леа је била најмлађа од свих такмичарки.
- Само ме пустите да не будем баш последња - очајно је прокоментарисала својим старијим и развијенијим ривалкама, док се тресла на старту од страха и нервозе да ли ће уопште издржати сва три круга.
Вероватно не би ни стигла до циља да последњих 300 метара, с друге стране „ограде”, уз њу није трчао „другар” из њеног некадашњег разреда, и све време је бодрио речима:
- Ајде, Леа, можеш ти то, остало ти је још само оволико, па још оволико, ево, ускоро ће циљ...
Спринтерка је завршила трку и освојила треће место!
Онда...
Први (и претпоследњи) пут кад је Леа играла мали фудбал, крајње аматерски али ентузијастично, било је у оквиру општинског такмичења. У једном тренутку се нашла тачно на половини терена, а лопта тачно пред њеном десном ногом којом ју је одмах шутнула, скоро насумично али у правцу противничког гола, да би јој се, лопти јелте, препречила огромна рукавица леве руке голманке, баш у самом углу. Сећам се, Леа је остала у неверици, хватајући се за главу, јер би то био врашки добар гол! Том њеном инстант разочарењу придружила се читава маса са трибина која је, рекла бих, више инстинктивно била разочарана супарничког одбраном, јер, реално, сви су за све тада наивијали.
Осми разред, пријатељска одбојкашка утакмица нас из житиштанског клуба и њих из, рецимо, неког зрењанинског. Тренутак кад Леа сервира. Све очи упрте у њу, а њен мозак као парализован, само јој фали да направи гаф и да све оде у...
Тишина. Концентрација. Леа пружа руке, још увек држи лопту, кад наједном...
- Ајде, Цврле! - узвикује тата с горњих трибина.
Тек тад хаос у глави - да ли ће се неко смејати, ругати, па тек сад не сме да промаши, али како је то дивно, неко ипак навија за њу, а још се и салом ори омиљени јој надимак „Цврле” који јој је тата уденуо пре него што је и сама знала да изговори ту реч.
Серва.
Све је прошло како треба. Освојиле су поен. Утакмицу је већ неко добио. Али навијање, последње ког се сећам, није отишло у заборав.
Леа Радловачки
А. Радловачки (Српски Итебеј, 2010)