overcast clouds
11°C
25.11.2024.
Нови Сад
eur
116.9978
usd
111.6711
Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

Вера је ТРУДНА и са дететом од 2 године прошла БРУТАЛНОСТ ОЛУЈЕ: "Жене се порађају у колони, мазим свој стомак, друго дете држим у наручју, јављају да ми је муж ПОГИНУО"

04.08.2023. 14:48 15:07
Пише:
Фото: Screenshot

Вера Мацат Гагић била је једна од 250.000 Срба који су протерани из Хрватске током акције "Олуја". Она је тада била трудна и са дететом од једва две године, а за мужа су јој рекли да је страдао. Данас, опрашта свима и нада се да се никада нешто слично неће поновити.

Њој је мучно да се сети тог догађаја, али сваке године како се ближи данашњи датум, 4. август, када се акција "Олуја" и десила, "слике се смењују као на траци, колико год се ми трудили да заборавимо", рекла нам је Вера присећајући се кроз шта је све са својом породицом прошла.

- Јутро је, у даљини ођекују гранате, зар је то нешто ново, уобичајена свакодневица. Палим радио Бенковац у нади да ћу добити неку информацију шта се дешава. Речи спикера са радио пријемника гласе: положаји наше војске су стабилни, молимо све грађане да остану код својих кућа! Чудна нека арија, затупљујућ осећај у грудима. Осећам да је крај, вече пре сам схватила да се све узбунило, лавеж паса, ћукова, све животиње су се узнемирено огласиле. Слуте ли они пут без повратка. Стегла сам свог двогодишњег сина, а друго се дете умирило у мом стомаку, као да не жели да ме узнемирава, описује Вера како се осећала тик пред немили догађај.

"Стављам у једну торбу цео свој дотадашњи живот"

- За мене је то све било још драматичније због ситуације у којој сам се затекла. Шта узети, шта понети са собом. Људи са којима сам кренула из Бенковца рекли су ми да спакујем ствари у једну торбу. Била сам у дилеми, да ли да понесем све за бебу, на крају сам покупила документа и свакоме од нас по две пресвлаке, толико је стало у једну торбу. Цео свој живот сад треба да спакујем у једну торбу.

Како нам је рекла, у том моменту само је мислила "куда сада?" и надала се да ће сви издржати тај ужас, живи и здрави.

- Једино што могу рећи, наша срећа је што ми нисмо били свесни шта нам се дешава. Колона је кренула, дуга, непрегледна, мучна! Села сам у комби са мојим кумовима, не знајући ништа ни за кога. Суноврат једног дела живота. Деда са унуком упада на фрези у тај бездан, туга се шири као муња. Жене се порађају у колони, мазим свој стомак, друго дете држим у наручју, издржаћемо, морамо, помишљала је Вера.

"Идете до Срба"

Нерадо се сећа својих мисли које су се смењивале као на траци. Стигла је и Бања Лука, пространо игралиште поред касарне, поређани трактори, камиони и аутомобили. Сусрет најмилијих су се претварали у лелек, а у једном тренутку су Вери јавили да јој је супруг настрадао.

- Нисам знала ништа за супруга, то ми је висило као мач изнад главе. Прилази ми једна драга сад већ покојна жена и каже да је Драган погинуо. Нико од породице није био уз мене, биле су то немиле сцене. Седела сам поред пута и сузама испраћала сваки камион који је довозио војнике. Мој супруг се није појавио.

Људи са којима је била у комбију молили су је да крене са њима даље за Србију. Она то није желела, али на крају је пристала пошто јој се син разболео. Био је беба када је био у колони, као и Кристина, која му је данас супруга.

- Тек по доласку у Батајницу сазнајем да је мој супруг у Новом Саду. Хвала Богу. То је једино што сам помислила. Трајала је та агонија предуга два сата док се није појавио човек који га је видио негде далеко у колони. Погинуо је рођак мога мужа који је имао исто име и презиме. Нек му је лака црна земља, присетила се Вера.

Ожиљци које је њен народ "зарадио" у тој тужној колони, како каже, никада неће престати да боле.

- Колико год се ми трудили да то заборавимо. Не желим никада, никоме толику количину туге у једном дану. У једном дану који ти живот претвара у трагање, страх, губитке и осећај да ти је неко откинуо комадић душе.

Вера је администраторка Фацебоок групе која се бави очувањем традиције и сећањем на крајеве из којих су потекли.

жена.блиц

Пише:
Пошаљите коментар