Ургентно хранитељство - хитно збрињавање деце у кризним

У Јужнобачком округу, ова установа је до сада бринула о 382 малишана, збринута у 302 хранитељске породице, а управо је преузела надлежност и у општинама Жабаљ, Тител, Бечеј и Врбас с укупно још стотинак нових хранитељских породица. Онима са дугогодишњим искуством у овом хуманом послу поверена је улога ургентног хранитељства, које се примењује у ситуацијама када Центар за социјални рад процени да је безбедност детета угрожена, те је неопходно да се оно без одлагања измести из биолошке породице.

Према речима директорке ЦПСУНС Иване Копривице, то значи да су породице које су се одлучиле за овај вид хранитељства 24 сата отворене за пријем деце у складу с потребама, могућностима и проценама.

– У региону који смо преузели, имамо 25-30 ургентних смештаја у току године – додаје Копривица. – Што се тиче закона, ургентне хранитељске породице третирају се једнако као стандардне. Нису додатно плаћене нити имају бенефиције, али је за Нови Сад специфично да препознаје њихов значај, те се према решењу Градске управе за социјалну и дечју заштиту, осим посебне опреме, при првом смештају за децу до три године обезбеђује пакет средстава за хигијену и хране у вредности од 10.000 динара, док он за узраст између четири и седам година износи 12.500 динара. Осим тога, уочи Божића и Ускрса традиционално организујемо акције прикупљања помоћи у виду потрошног материјала: пелена, влажних марамица, крема, јер се дешава да ургентни хранитељи чекају прву надокнаду и по два месеца. Одзив грађана је одличан, а ових дана добили смо донацију и од „Нектара”, тако да је управо у току подела кашица и сокића за бебе. Наша држава је законом уредила да малишани до три године не смеју да се збрињавају у институцијама, тако да у хранитељске породице, врло често, сместимо и бебе, некада и директно из породилишта.

Како каже социјална радница и супервизорка Весна Аничић, после одлуке Центра за социјални рад да збрине дете које тренутно из неког разлога не може да живи у биолошкој породици, на Центру за породични смештај и усвојење је да обезбеди хранитељску породицу која пружа стабилно и сигурно окружење, где ће дете бити заштићено. Будући да се дете премешта по хитном поступку, оно је потпуно неприпремљено на нову ситуацију, а трауматизацију најчешће прати осећај страха, несарадљивости, неповерења у одрасле људе. Због тога је веома важна улога саветника за хранитељство, који је сваки дан у контакту с хранитељима након смештаја детета у ургентну породицу, а најмање једном недељно у њиховом дому, усмеравајући их, пружајући потребну помоћ и подршку.

– У ситуацији када се дете без одлагања мора изместити из кризне ситуације, од нас се очекује да понудимо ургентну хранитељску породицу која, пре свега, има вишегодишње позитивно искуство у бављењу хранитељством, која може да се носи с кризама, која има капацитет да брине о деци различитог узраста, да се лако прилагођава променама. Из сваке општине издвојили смо бар по две такве породице, које ће бити доступне колегама из ЦСР 24 сата. Углавном бирамо вишечлана домаћинства, како би увек неко био доступан за бригу о детету. Предвиђено је да ургентни смештај буде краткорочан, најдуже до 60 дана. За то време дете треба да се осети сигурно и да се пажљиво припреми за оно што следи, био то повратак код родитеља када се разреши криза или одлазак у другу хранитељску породицу, у чему првенство имају сродници. Деца остају краће или дуже време у хранитељству, а најдуже до пунолетства, односно, до завршетка школовања.

Како кажу саговорнице, улогу хранитеља могу преузети и појединци. Па иако у овоме предњаче жене, има примера да и мушкарци преузимају улогу хранитеља. Неретко се дешава да и комплетна породица дође на обуку за хранитељство, у заједничкој жељи да помогну најмлађима на овај начин.

– Предвиђена процедура даје нам простора да проценимо сваког кандидата како би се искључио било какав ризик који може угрозити дете. Својства личности кандидата за хранитеље који крећу у поступак процењују се на основу докумената које прилажу, кућних посета и стручне процене. Документација коју прилажу хранитељи може да укаже да постоје сметње за бављење овим послом – објашњава Аничићева.

Сваки члан стручног тима, који чине психолог, педагог и социјални радник, из свог аспекта процењује област породичног живота једне хранитељске породице и заједнички прави њен профил. Након тога кандидате упућују на обуку, где се упознају са специфичностима ове услуге, те добијају могућност да направе самопроцену и донесу одлуку да ли су спремни да преузму улогу хранитеља.

Да би ова делатност опстала и развијала се, неопходна је континуирана помоћ саветника за хранитељство. Зато је важно да и у периоду пандемије саветници буду доступни хранитељским породицама и пружају подршку, напомиње Ивана Копривица.

– Док смо за време ванредног стања имали ограничене теренске посете, сада настављамо с уобичајеним радом уз све мере заштите. Наравно, свакодневно извештавамо и о томе колико имамо ковид позитивних. Имамо првенствено подржавајућу улогу јер су нама хранитељи партнери, па када се појави проблем, радимо на њиховом решавању. Имамо и надзорну улогу, која подразумева праћење да ли су стандарди о хранитељству испоштовани, какав је квалитет бриге, да ли је дете занемарено на било ком нивоу, здравствено, развојно, образовно.

– За неког ко је мотивисан да буде хранитељ, то није компликована процедура – додаје Аничићева. – Нама не требају породице које никада нису имале животне проблеме, напротив, нама је кључно да видимо како ти људи реагују у ситуацијама када се суоче са кризом, да ли „збијају снаге” и успешно превазилазе потешкоће. Наравно, важни су нам и стамбени услови, које јасно прописује Правилник о хранитељству.

Будући да се често не прави разлика између хранитељства и усвојења, кључно је знати да је хранитељство привремени облик заштите, док усвојење нуди сталност и представља специфичан вид родитељства.

– Концепт социјалне заштите јесте да се подржи билошка породица у бризи о деци и да се оснажи, али ако то није могуће, онда је друштво обавезно да обезбеди одговарајућу алтернативну породицу за децу –  истиче Аничићева говорећи о позитивним аспектима хранитељства, али и о пожртвованости оних који су одлучили да се посвете овом позиву. – Није им нимало лако, посебно у малим срединама где нема довољно ресурса, па, рецимо, уколико дете има здравствене потешкоће, на прегледе и контроле морају доћи у Нови Сад. Неке хранитељске породице показале су велику хуманост тиме што су одлучиле да личну надокнаду уплаћују на банковне рачуне својих штићеника.

С. Милачић