У селу код Ужица чувају се КЉОВЕ МАМУТА из Саве: ЈЕДИНСТВЕН МУЗЕЈ и мали рај радо обилазе наши ђаци али и Индонежани и Јапанци (ФОТО)

На тај начин у једно су спојили и љубав и посао, јер се у њиховом етно-домаћинству у овом селу налази права ризница културно-историјског блага.

У надалеко чувеној Терзића авлији у музеју сместила се богата збирка експоната почевши од Римског цартсва, преко времена турске владавине па кнежевине и краљевине Србије, све до последње Југославије.

- Нешто што је најстарије у збирци коју ми овде имамо, свакако је кљова мамута и у шали ја кажем да је мамут на ове просторе дошао сам, али и нисмо далеко од истине. Када смо сређивали наше етно домаћинство, имали смо грађевинске радове и када смо поручили камион са песком, он је дотерао материјал, из песка је испала кљова, а песак који нам је стигао је из реке Саве што би значило да је он негде боравио на обалама ове реке, каже домаћин Саша Дрндаревић.

Поред свакако оваквог занимљивог ексопоната који је сачуван, Саша у својој збирци има доста предмета сачуваних из времна Краљевне Србије. Па се ово домаћинство са разлогом нашло на мапи екскурзија српких ђака.

- Имамо велики број заиста старих и јако важних књига. Једна из 1890. године, у којој је нека врста стенограма, где је и шта који министар причао у то време, али се на крају књиге налази и планирани буџет Краљевине , а мени је посебно занимљво то што сам нашао на једној страни књиге где пише да "Мештани села Злакуса траже да се пооштре казне за лопове”,а према мојим информацијама тада је било доста хајдука који су пљачкали ове крајеве након одласка Турака са ових простора  и ова књига је проузриокована свим тим недаћама - додаје Дрндаревић.

Осим великог броја ђака који обилазе Терзића авлију, гости стижу из свих делова Европе, али и света тако да су се са српском културом овде у Злакуси упознали и Индонежани и Јапанци.

Оно што привлачи пажњу у овом домаћинству јесте чињеница да је и оно само један музеј на отврореном, јер се ту могу видети аутентичне старе српске грађевине у каквим су живели наши преци, а свако пољопривредно домаћинство их је некад поседовало.

Ту су млекара, бунар, али и поставка старе српске школе. Наиме, прва школа која је овде отворена била је управо у овом домаћинству, пред Други светски рат 1939. године.

Кућу у којој су се малишани у то тешко време учили основама знања Дрндаревићи су претворили у својеврсан музеј који сећа на времена у ком је писменост била велики луксуз.

Ту се види да као и свака школа у то време, и ова у Злакуси била је оскудна, али жеља за знањем била је јача од хладне ужичке зиме и свих других недаћа. За прву школу на имању Терзића везана је и трагична прича, која је донекле и одредила њену судбину.

- После битке на Градини, Немци долазе и  проваљују собу учитеља у којој је он боравио пре одласка у партизане и у њој налазе тада забрањену, комунистичку литературу. Због тих књига одводе из домаћинства Гвоздена и његовог синовца Милисава Терзића, младића од 18 година, стрељају их и вешају на уласку у село где се и данас налази спомен парк под називом „Вешала“. Гвозден је био велики борац и у ратовима је провео седам година, целу Албанију је прешао пешке, а онда је судбина хтела да живот изгуби у свом родном селу, изјавио је Саша.

РИНА