ТВОЈА РЕЧ: Софија Бечејац (27) – од неодговарајућих студија до фитнес инструкторке
Где су кренуо, а где ћеш заиста завршити, врло је дискутабилно, сматра фитнес инструкторка Софија Бечејац (27), родом из Житишта, која је по завршетку Зрењанинске гимназије уписала педагогију на Филозофском факултету у Новом Саду, али од које је одустала схвативши да то није њен животни позив.
Присећа се да ни као средњошколка није знала чиме би се бавила након школовња, па је тако тек на четвртој години студија, када је осетила исконске „чари” праксе која је педагогију приказала у светлу ком се Софија није надала, одлучила да је време да се посвети ономе што заиста воли.
Уз подршку најближих почела је да се усавршава у свету фитнеса, те је тако постала групни тренер у „Шмек Фитнес” центру (Булевар ослобођења 30 Б, трећи спрат, Нови Сад), у ком се ради по LеsMills принципу који је настао на Новом Зеланду.
Сад кад се присетиш средње школе, је л’ било још нешто за шта си мислила да би могао да ти буде будући позив?
- Било је приче о језицима, чак сам и кренула да идем на припреме. У суштини, друштвене науке су ме занимале, а био је у оптицају и ДИФ као нека идеја која је убрзо нестала, али не могу да се сетим зашто.
Ето, иако је спорт најпре „испарио”, вратио се - сад си фитнес инструктор. Како је дошло до тога да се с педагогије прешалташ на фитнес?
- Игорм случаја, заправо. Увек сам била физички активна мимо школских активности, па кад сам дошла у Нови Сад, кренула сам рекреативно да посећујем фитнес клубове, истражујем, гледам шта ми лежи. Онда сам приметила да бих могла да будем на месту инструктора, могла сам себе да видим у тој улози...
Што опет има и мало психологије...
- Има, да, слажем се. Једноставно ми је кликнуло и само сам кренула да истражујем где могу да се едукујем јер сам била без искуства.
Многи млади који упишу неки факултет, па у међувремену желе да одустану и почну да се баве нечим другим, имају проблем с тим шта ће им рећи родитељи и да ли ће их подржати. Каква је била ситуација код тебе?
- Имала сам подршку, највише од момка Миње, а што се тиче родитеља, они су ми помогли да упишем курсеве и да се сертификујем за сам тај старт, за „улазницу” у свет фитнеса. Али, они су мислили да ћу ја то схватити као хоби и да се нећу томе посветити толико колико ја желим. Рачунали су да ћу завршити педагогију, наћи посао и да ћу се у слободно време бавити фитнесом, односно „шта год да тамо радимо”. Али, мени ни то није сметало, јер ја желим да ми ово буде посао колико год је то могуће. Тако да, мој циљ је да касније уђем у тренерски део што се тиче и групног и персоналног фитнеса, где ћу моћи да помогнем људима да дођу до свог циља.
Колико је изазовно све то и, сад с ове тачке гледишта, је л’ вреди што си начинила такав корак?
- Вреди у смислу што сам, пре свега, задовољна. Задовољна сам собом, радим оно што волим и аутоматски тако највише могу да истрајем. Јер, све што се ради на силу, као и моје студирање педагогије, не иде, недостаје мотивације. Мада, ја не искључујем могућност да завршим тај факултет, па сваке године уплаћујем продужетак студија, и даље негде мислим да ћу га можда некад завршити јер, као што кажу, знање ти нико не може одузети, па ето, можда се и дочепам те дипломе. Али, искрено, много више улажем у себе у овом делу који се тиче фитнеса.
Колико је у фитнесу управо тај осећај најпре личног задовољства пут ка успеху и остварењу циља?
- Јесте главно да волиш оно што радиш, али не одлучује само то да ли ћеш бити успешан у свом послу. Има више фактора који утичу, јер треба да умеш да радиш са људима, сваки инструктор има неку своју енергију, неку своју црту, „оно нешто” што га одваја и чини јединственим и то треба да изнесе на свом тренингу. Треба да се поставимо изнад ситуације, јер, колико год да се лоше осећам и да ми је лош дан, кад одем на посао мој задатак је да улепшам твој дан, а не обрнуто. Свакако мораш бити изнад свега и да радиш свој посао најбоље што можеш.
Колико је битан тај осећај задовољства код оних који долазе код тебе на тренинге како би они постигли неки помак? Видиш ли код њих неке промене, да ли се захвљујући тренинзима осећају боље?
- Наравно, јер свако од њих долази из неког свог разлога. Да ли је то да би се осећали боље, да ли да би изгледали боље, да ли је ради здравља, јер ово је најбољи начин да утичеш на своје здравље, као што переш зубе, читаш књиге, едукујеш се, тако треба да водиш рачуна и о свом телу. Мени је то најнормалнија ствар. То су и најчешћи разлози због којих људи долазе. Јер, неминовно је да након тренинга два сата појачано лучиш сератонин, тако да ћеш бити задовољан како год окренеш, какав год да ти је дан био. Добар изглед је исто један од главних мотиватора. Као и здравље, људи желе да воде рачуна о свом здрављу.
Претпостављам да ипак није довољно само два пута недељно отићи на тренинг... Верујем да цео начин живота мора мало да се коригује и доведе у ред како би те три ствари које си навела заиста биле испуњене.
- Јесте...
Тренинзима на крову зграде надмудрили корону
Цела ова ситуација са коронавирусом је на све нас оставила трага, неки су остајали без посла јер нису могли да се прилагоде, а постојала је и опасност да ће тако бити и са спортовима. Међутим, ви сте пронашли начин како да победите корону...
- Јесте, у праву си. Пало нам је на памет да држимо тренинге на крову зграде, јер је морала да се поштује дистанца, а морали бисмо да ограничимо тренинге на врло мали број људи да смо их држали унутра у сали. Тако да смо одлучили да се попнемо на кров где је свако могао да нађе себи довољно простора. Та идеја се показала као врло добра и мислим да ћемо наставити да практикујемо ове тренингде на крову и кад се све ово с короном заврши, а мораће. Другачија је атмосфера, амбијент, свеж је ваздух, леп је поглед, још кад је залазак сунца, стварно је прелепо. Комшије су излазиле на терасе и прозоре, па су навијали, бодрили.
Мислим, не вреди да се наједеш бурека, па дођеш на тренинг...
- Па, не вреди, али верујем да има и таквих људи. Ја немам ништа против тога. Ако ту особу чини задовољном и тај бурек и тренинг после, то је супер, тип-топ. Озбиљно! Види, било би пожељно да се о свему поведе више рачуна, али није нужно.
Значи, нема изгладњивања и тако то?
- Ма, какви! Види, нисам ни ја класичан пример да ми је дан организован од А до Ш. Дешава се и мени да поједем тај бурек, да спавам до 11 и било шта.
Споменула си те неке сертификације... Ја кад помислим на фитнес, мени је у глави група људи која ради вежбе уз неку музику. Међутим, постоје различите врсте фитнеса?
- Постоји широк спектар тренинга. Рецимо, сваки програм је различитог типа. На пример, BodyPump је претежно тренинг снаге, Bodyattack је кардио тренинг, или Лес Mills ТОНЕ који ја држим, а који је 3 у 1 тренинг, јесте комбинација и кардио и снага и кор тренинга. Имаш и оне ХИИТ тренинге, високо интензивни који трају свега 30 минута.
Шта људе највише привлачи?
- Конкретно, најпопуларнији Лес Millsov тренинг је BodyPump који се ради по принципу са мањим килажама и са много понављања, а користе се оптерећења као шти су шипке, плоче, степери.
Леа Радловачки
Фото: Никола Учур
