ТВОЈА РЕЧ Милица Гверић (28): Кад пуцам, не дишем

Међутим, најсјајнија медаља коју носи, пре свега у срцу, тиче се одлуке и жеље да живи на селу и бави се сточарством.

- У Итебеју имамо Удружење жена и оне су ме позвале да учествујем и пристала сам - прича Милица, неколико пута напоменувши да сва дрхти због интервјуа.

Откуд ти у стрељаштву?

- У средњој школи сам била у зрењанинском Дому ученика и пуцала сам из пушке за дом у оквиру Домских игара. Нисам нарочито ишла на припреме, можда сам имала неколико тренинга, али нисам никад ништа освајала и зато сам сад решила да пробам. Знам како се држи пушка и реко’, да пробам и то.

Сад ми објасни... Ти и ја се знамо цео живот и ти се сад тресеш јер причаш са мном, а потпуно си смирена кад узмеш пушку у руке! Зашто?! Је л’ ово толико страшније од пуцања?

- Извини... Кад треба да пуцам - не дишем. Удахнем и не испуштам ваздух док не пуцам. Нема неког размишљања да ли ћу погодити мету или је потпуно промашити и избламирати се.

Срећа па сад можеш опуштено да дишеш... А обарање руку?

- Не знам, било је такмичење за мушкарце, па се скупило нас неколико девојака и питале смо да ли има и за жене. Пријавила сам се и ето...

Јеси ли обарала руку и с неким мушким?

- Не, нису дозволили. Питала сам, али су рекли да нема смисла.

Откуд то да си се опробала у тим дисциплинама?

- Некако ми је било интересантно. Хтела сам да се бавим неким стварима, али нисам имала прилике. Рецимо, пуцање из пушке, наравно да бих волела да тренирам, али овде нема могућности.

Признај да имаш неку пушку иза у шупи...

- Ма немам.

У принципу, ти си освојила медаље само на основу онога што си „научила” пре десет година?

- Има и више од десет година. Била сам први-други разред кад сам пробала неколико пута да пуцам.

Значи, пуцање из пушке је ко вожња бицикла... Једном научиш и то је то. Како си се осећала кад си освојила све те медаље?

- Била сам пресрећна. Леп је осећај бити најбољи у општини, добити злато. Када сам завршила с такмичењем, тата ме је питао да ли сам освојила медаљу и из неког женског посла...

И сваке године по једно злато више...

- Надам се да ће га и следеће године бити више.

Чиме се бавиш кад ниси опасна? Како изгледа живот једне младе женске особе на селу?

- Завршила сам за ветеринарског техничара и радим у једној ветеринарској станици. Можда зато и имам толику снагу, јер се стално рвем са овцама и теладима.

И шта ти је драже, да се рвеш с људима или животињама?

- Интересантније је са животињама, али тамо нема медаље.

А шта радиш у слободно време?

- Ништа специјално. Држимо овце, имамо око 60 грла расе Ил де Франс. Јагњим их, сваку једну сам морала да јагњим.

Да ли ти је напорно све то? Девојке у градовима не могу да замисле живот који ти водиш, а верујем да важи и обрнуто...

- Не бих могла да будем у граду. Била сам у интернату у средњој школи и то ми је било убитачно. Никад не бих мењала овај живот. Свако ко не зна шта је ово, не зна ни шта пропушта. Без обзира што је некад напорно, будеш уморан, али буде дешавања и увек је нешто ново. У граду је бетон и то је то...

Колико твоје другарице из града имају разумевања за твој начин живота? Кад сте на кафи, оне вероватно причају о томе који зуб је испао ком детету, ко шта једе, а теби се ојагњила овца...

- Све кажу да не би могле да раде овај посао. Доста мушкараца то исто каже. Опет, ја не бих могла без њега. Не смеш да се гадиш тог посла, неко не може све то да поднесе.

Да ли је, онда, за живот на селу најбитније имати „стомак” или срце и душу који те вуку на такво место?

- Баш то. Неко не може да штроји а да не дрхти. Ево, ја сад дрхтим, а кад штројим, потпуно сам мирна.

Када си била мала, у вртићу, да ли си могла да замислиш да ће за двадесетак година твој живот овако изгледати?

- Прво, у вртићу сам мислила да ћу бити бабица.

Па, на неки начин и јеси...

- Кад сам била старија, пред крај основне школе, вукло ме је да идем за ветеринара. Имала сам проблем код куће, нису ми дозвољавали да то упишем и на крају, толико сам плакала, па је тата рекао да ставим шта хоћу на листу жеља, он неће гледати. Испало је добро. Још као мала сам одрасла уз стоку, чак сам и спавала у штали с крмачом док се прасила.

И, где ћеш бити за наредних двадесет година?

- Овде! Само са још више медаља...

Леа Радловачки

Фото: Дневник/Слободан Шушњевић