Твоја реч: Јован Кокотовић (21) – млади истраживач слепих мишева

Фото: Л.Радловачки

Колико ценимо науку, било који аспект ње, имамо прилику да покажемо и докажемо на више начина. Један од њих је кроз новчане донације (ко колико може) преко платформе „ГоФоундМе”, на којој су млади студенти биологије на ПМФ-у – Тибор Рекецки, Никола Вељковић и Јован Кокотовић, направили профил како би сакупили 2.750 фунти за куповину опреме за праћење птица и слепих мишева.

Наиме, Тибору и Николи, који желе ноћу да посматрају птице на слатинама, потребна је термална камера, док је Јовану (21), нашем овонедељном саговорнику из Новог Сада, који се бави проучавањем слепих мишева, неопходан ултразвучни микрофон.

Јован је још у средњој школи „преломио” да ће биологија бити област његовог примарног интересовања и стручног усавршавања, међутим није могао ни да наслути да ће слепи мишеви бити његова ужа специјалност. За њих се заинтересовао још као бруцос, прикључивши се Научно-истраживачком друштву студената биологије и екологије „Јосиф Панчић”, где је сазнао да може да се бави проучавањем ових сисара.

– За биологију сам се интересовао још као мали јер сам одрастао на селу, у Степановићеву, окружен природом, а и отац ми је ловац па сам с њим ишао и учио како да пратим животиње, на основу трагова, измета и слично.

Тебе данас занимају слепи мишеви. Како је дошло до тога?

– У Друштву „Јосиф Панчић” сам упознао Тибора и Николу, који се баве птицама још од основне школе, као и друге људе који се дуго баве инсектима, биљкама. Кад сам отишао тамо, ништа нисам знао, буквално сам био изгубљен. Али била је сјајна атмосфера и нико нас није притискао да морамо све да знамо, ту смо да научимо. Како сам знао да препознајем животињске трагове у природи, а ишли смо на разне терене, почео сам да се бавим сисарима, помислио сам да ће ми можда бити нешто занимљиво. Тако сам дошао до Иване Будински са Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић” из Београда, која се бави слепим мишевима, па сам јој слао мејлове за литературу, почео сам да читам о њима. Онда смо је звали да буде један од стручних координатора на неком од наших кампова и тако сам почео да се занимам за ту област. Јако је занимљив целокупан рад, слепи мишеви се прстенују као и птице, а теренски рад изгледа тако да изађемо пре сумрака, поставимо мреже и седимо целу ноћ и чекамо да нешто упадне у њу, па то хватамо, меримо, прстенујемо...

И не може ниједна животиња да се повреди тако?

– Увек постоји шанса, али зато, да бисте то радили, морате да имате дозволу, до које се најпре стиже по препоруци, па се полаже испит, а да бисте све то постигли, неколико година идете са стручњацима на терен и тако учите како да рукујете животињом и како да је прстенујете, а да се што више смањи шанса да је повредите. Исто је и са птицама, само што се њима бави много више људи и имају више шанси да иду на бројне терене, па брже науче процес руковања. Тибор ми је причао да је са шест година у школи научио како да држи птицу. Али увек постоји шанса да се животиња повреди, рецимо, нама се десило, како смо подизали мрежу да је скинемо, а стајали смо изнад реке, улетео нам је слепи миш ког нико није видео, кад смо је спустили, он је тако упао у воду и удавио се. То се ретко дешава, али кад се деси, никад нам није свеједно.

И удављени слепи миш може да послужи у научноистраживачке сврхе?

– Апсолутно. Свака угинула животиња иде у Природњачки музеј у Београду, где се ставља у колекцију која касније служи за едукацију студената како да рукују њима и како да препознају врсте.

Која је најфасцинантнија ствар коју си сазнао о слепим мишевима, а да ниси имао представу о томе да је то својствено тим животињама?

– Ух, свашта сам сазнао. Они су, по броју врста, друга најбројнија група сисара на свету, после глодара. То су животиње величине од три центиметра у висину, док им је распон крила шест центиметара и то је најмања врста, па све до врсте којој је тело 75 и распон крила метар и по. Онда се разликују по томе да ли се хране инсектима, воћем, нектаром, лове рибу или се хране животињском крвљу, а те живе у Јужној Америци, тако да их нема код нас. Само код нас у Србији има 31 врста. Ми смо ту међу најбројнијима у Европи, а број расте што смо ближе Екватору.

Да ли имамо слепе мишеве који су као птице селице?

– Не на тај начин, јер они хибернирају током зиме.

Значи, прилагођавају се сезонама...

– Да. Скоро сам био у Пољској, где смо нас четворо, нас двоје из Србије и по један из Словеније и Босне и Херцеговине ишли као екипа „Зелени Балкан” на истраживање у оквиру ког смо бројали хибернирајуће слепе мишеве у старим нацистичким тунелима у једном граду у Пољској, а који је на стотинак километара од Берлина и представљао је границу Источног фронта. Немци су ту прокопали неколико десетина километра тунела и бункера који су по завршетку Другог светског рата слепим мишевима дошли као савршено место за хибернирање и ту сада има, колико смо избројали, 33.500 јединки које спавају.

Баш сте ишли и бројали их?

– Буквално тако. Иде се у екипама, па један пише и троје броје. Рецимо, ми бројимо и вичемо: „Један те врсте, два те врсте, 50 оне врсте”, а овај што пише лупа рецке. Пошто се они групишу и у кластере, ако их има више од 50, онда фотографишемо, па после пребројавамо на рачунару.

Зар их тиме не узнемиравате док њима треба мрак и тишина да би спавали?

– Ако су у правој хибернацији, не реагују толико на светлост. Мање врсте скоро уопште не реагују, можете нон-стоп да у њих упирете светло и тек после пола сата ће можда отворити очи да виде шта се дешава. Крупније врсте, које боље подносе хладноћу, спавају на хладнијим местима и раније излазе из хибернације, и оне ће после пет минута да се размрдају, чак и да полете. То није толико страшно, јер генерално мењају места током зиме.

На почетку спавају ближе отворима, а како зима залази, иду даље у тунеле,

тако да мењају мес-

та током хибернације, тражећи хладније крајеве.

Месечаре, да тако кажемо...

– Да, буквално. Тако да није толико страшно, ако радите као ми, уђемо и за један дан их пребројимо и оставимо остатак зиме. Смета им када су тунели отворени за туристе, па кад циркулише много људи, нарочито ако су већ успели да формирају колонију, онда се деси да се узнемире и да побегну, излете из тунела, али напољу угину. Немају хране, потроше залихе које имају и не могу да преживе до пролећа.

Да ли је истина оно што су нам увек говорили да слепи мишеви умеју да се упетљају у косу?

– Не. Слепи мишеви се оријентишу путем ехолокације и они могу да виде мољца или комарца, да га нациљају и ухвате у лету. У зависности од врсте, могу далеко да виде. Када гледате ултразвучни снимак, односно снимак ултразвучних сигнала, имају регулар који користе само док лете и траже плен, а кад га нађу, слепи мишеви шаљу сигнале на мањој временској раздаљини, што значи да буде краће време између импулса и онда се само види спуст, и фреквенције и времена између позива, када нађу инсекта и како им буду ближи.

Да ли су слепи мишеви напреднији од људи?

– Изузетно су интелигентни, невероватне су животиње, тако да нема шансе да се уплету у косу. Кад лете, они виде човека као једну мрљу, односно целину и избећи ће је. Успевају да избегну и мреже, а оне су изузетно танке, то је конац мало дебљи од силка, а они и то виде. Штавише, гледају како да избегну људе, јер нисмо им плен, а можемо само да будемо предатори.

Све то што си рекао је невероватно и оправдава вашу потребу за опремом коју бисте користили за даље проучавање. Можеш ли да појасниш шта је оно што вам треба?

– Тибор и Никола се баве птицама и они желе да купе термалну камеру, која им треба за посматрање птица које спавају на отвореним пољима, односно слатинама, што су угљавном шљукарице које су битне за биодиверзитет, а мало се зна о њиховим

навикама током ноћи. Та термална камера им омогућава да их маркирају у мраку, ухвате за маркирање и да прате њихово понашање. А оно што ја желим да набавим је ултразвучни микрофон. Хватање у мрежу није главни начин истраживања у свету, јер постоји шанса да се слепи мишеви повреде, зато се и користе ултразвучни детектори. У Друштву већ имамо стационирне снимаче који се окаче на дрво, па се на рачунару гледа шта је снимљено. Постоје и ручни рекордери уз помоћ којих на лицу места слушате како слепи мишеви лете, па на основу тих фреквенција може да се одреди која је врста у питању, колико их има, да ли лове или само прелећу. То је као да вам неко ставља наочаре уз помоћ којих видите свет какав до тада нисте видели.

Да ли си могао као дете да замислиш да ћеш се једног дана бавити слепим мишевима?