Tvoja reč: Jovan Kokotović (21) – mladi istraživač slepih miševa

Naime, Tiboru i Nikoli, koji žele noću da posmatraju ptice na slatinama, potrebna je termalna kamera, dok je Jovanu (21), našem ovonedeljnom sagovorniku iz Novog Sada, koji se bavi proučavanjem slepih miševa, neophodan ultrazvučni mikrofon.

Jovan je još u srednjoj školi „prelomio” da će biologija biti oblast njegovog primarnog interesovanja i stručnog usavršavanja, međutim nije mogao ni da nasluti da će slepi miševi biti njegova uža specijalnost. Za njih se zainteresovao još kao brucos, priključivši se Naučno-istraživačkom društvu studenata biologije i ekologije „Josif Pančić”, gde je saznao da može da se bavi proučavanjem ovih sisara.

– Za biologiju sam se interesovao još kao mali jer sam odrastao na selu, u Stepanovićevu, okružen prirodom, a i otac mi je lovac pa sam s njim išao i učio kako da pratim životinje, na osnovu tragova, izmeta i slično.

Tebe danas zanimaju slepi miševi. Kako je došlo do toga?

– U Društvu „Josif Pančić” sam upoznao Tibora i Nikolu, koji se bave pticama još od osnovne škole, kao i druge ljude koji se dugo bave insektima, biljkama. Kad sam otišao tamo, ništa nisam znao, bukvalno sam bio izgubljen. Ali bila je sjajna atmosfera i niko nas nije pritiskao da moramo sve da znamo, tu smo da naučimo. Kako sam znao da prepoznajem životinjske tragove u prirodi, a išli smo na razne terene, počeo sam da se bavim sisarima, pomislio sam da će mi možda biti nešto zanimljivo. Tako sam došao do Ivane Budinski sa Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković” iz Beograda, koja se bavi slepim miševima, pa sam joj slao mejlove za literaturu, počeo sam da čitam o njima. Onda smo je zvali da bude jedan od stručnih koordinatora na nekom od naših kampova i tako sam počeo da se zanimam za tu oblast. Jako je zanimljiv celokupan rad, slepi miševi se prstenuju kao i ptice, a terenski rad izgleda tako da iza­đemo pre sumraka, postavimo mreže i sedimo celu noć i čekamo da nešto upadne u nju, pa to hvatamo, merimo, prstenujemo...

I ne može nijedna životinja da se povredi tako?

– Uvek postoji šansa, ali zato, da biste to radili, morate da imate dozvolu, do koje se najpre stiže po preporuci, pa se polaže ispit, a da biste sve to postigli, nekoliko godina idete sa stručnjacima na teren i tako učite kako da rukujete životinjom i kako da je prstenujete, a da se što više smanji šansa da je povredite. Isto je i sa pticama, samo što se njima bavi mnogo više ljudi i imaju više šansi da idu na brojne terene, pa brže nauče proces rukovanja. Tibor mi je pričao da je sa šest godina u školi naučio kako da drži pticu. Ali uvek postoji šansa da se životinja povredi, recimo, nama se desilo, kako smo podizali mrežu da je skinemo, a stajali smo iznad reke, uleteo nam je slepi miš kog niko nije video, kad smo je spustili, on je tako upao u vodu i udavio se. To se retko dešava, ali kad se desi, nikad nam nije svejedno.

I udavljeni slepi miš može da posluži u naučnoistraživačke svrhe?

– Apsolutno. Svaka uginula životinja ide u Prirodnjački muzej u Beogradu, gde se stavlja u kolekciju koja kasnije služi za edukaciju studenata kako da rukuju njima i kako da prepoznaju vrste.

Koja je najfascinantnija stvar koju si saznao o slepim miševima, a da nisi imao predstavu o tome da je to svojstveno tim životinjama?

– Uh, svašta sam saznao. Oni su, po broju vrsta, druga najbrojnija grupa sisara na svetu, posle glodara. To su životinje veličine od tri centimetra u visinu, dok im je raspon krila šest centimetara i to je najmanja vrsta, pa sve do vrste kojoj je telo 75 i raspon krila metar i po. Onda se razlikuju po tome da li se hrane insektima, voćem, nektarom, love ribu ili se hrane životinjskom krvlju, a te žive u Južnoj Americi, tako da ih nema kod nas. Samo kod nas u Srbiji ima 31 vrsta. Mi smo tu među najbrojnijima u Evropi, a broj raste što smo bliže Ekvatoru.

Da li imamo slepe miševe koji su kao ptice selice?

– Ne na taj način, jer oni hiberniraju tokom zime.

Znači, prilagođavaju se sezonama...

– Da. Skoro sam bio u Poljskoj, gde smo nas četvoro, nas dvoje iz Srbije i po jedan iz Slovenije i Bosne i Hercegovine išli kao ekipa „Zeleni Balkan” na istraživanje u okviru kog smo brojali hibernirajuće slepe miševe u starim nacističkim tunelima u jednom gradu u Poljskoj, a koji je na stotinak kilometara od Berlina i predstavljao je granicu Istočnog fronta. Nemci su tu prokopali nekoliko desetina kilometra tunela i bunkera koji su po završetku Drugog svetskog rata slepim miševima došli kao savršeno mesto za hiberniranje i tu sada ima, koliko smo izbrojali, 33.500 jedinki koje spavaju.

Baš ste išli i brojali ih?

– Bukvalno tako. Ide se u ekipama, pa jedan piše i troje broje. Recimo, mi brojimo i vičemo: „Jedan te vrste, dva te vrste, 50 one vrste”, a ovaj što piše lupa recke. Pošto se oni grupišu i u klastere, ako ih ima više od 50, onda fotografišemo, pa posle prebrojavamo na računaru.

Zar ih time ne uznemiravate dok njima treba mrak i tišina da bi spavali?

– Ako su u pravoj hibernaciji, ne reaguju toliko na svetlost. Manje vrste skoro uopšte ne reaguju, možete non-stop da u njih upirete svetlo i tek posle pola sata će možda otvoriti oči da vide šta se dešava. Krupnije vrste, koje bolje podnose hladnoću, spavaju na hladnijim mestima i ranije izlaze iz hibernacije, i one će posle pet minuta da se razmrdaju, čak i da polete. To nije toliko strašno, jer generalno menjaju mesta tokom zime.

Na početku spavaju bliže otvorima, a kako zima zalazi, idu dalje u tunele,

tako da menjaju mes-

ta tokom hibernacije, tražeći hladnije krajeve.

Mesečare, da tako kažemo...

– Da, bukvalno. Tako da nije toliko strašno, ako radite kao mi, uđemo i za jedan dan ih prebrojimo i ostavimo ostatak zime. Smeta im kada su tuneli otvoreni za turiste, pa kad cirkuliše mnogo ljudi, naročito ako su već uspeli da formiraju koloniju, onda se desi da se uznemire i da pobegnu, izlete iz tunela, ali napolju uginu. Nemaju hrane, potroše zalihe koje imaju i ne mogu da prežive do proleća.

Da li je istina ono što su nam uvek govorili da slepi miševi umeju da se upetljaju u kosu?

– Ne. Slepi miševi se orijentišu putem eholokacije i oni mogu da vide moljca ili komarca, da ga naciljaju i uhvate u letu. U zavisnosti od vrste, mogu daleko da vide. Kada gledate ultrazvučni snimak, odnosno snimak ultrazvučnih signala, imaju regular koji koriste samo dok lete i traže plen, a kad ga nađu, slepi miševi šalju signale na manjoj vremenskoj razdaljini, što znači da bude kraće vreme između impulsa i onda se samo vidi spust, i frekvencije i vremena između poziva, kada nađu insekta i kako im budu bliži.

Da li su slepi miševi napredniji od ljudi?

– Izuzetno su inteligentni, neverovatne su životinje, tako da nema šanse da se upletu u kosu. Kad lete, oni vide čoveka kao jednu mrlju, odnosno celinu i izbeći će je. Uspevaju da izbegnu i mreže, a one su izuzetno tanke, to je konac malo deblji od silka, a oni i to vide. Štaviše, gledaju kako da izbegnu ljude, jer nismo im plen, a možemo samo da budemo predatori.

Sve to što si rekao je neverovatno i opravdava vašu potrebu za opremom koju biste koristili za dalje proučavanje. Možeš li da pojasniš šta je ono što vam treba?

– Tibor i Nikola se bave pticama i oni žele da kupe termalnu kameru, koja im treba za posmatranje ptica koje spavaju na otvorenim poljima, odnosno slatinama, što su ugljavnom šljukarice koje su bitne za biodiverzitet, a malo se zna o njihovim

navikama tokom noći. Ta termalna kamera im omogućava da ih markiraju u mraku, uhvate za markiranje i da prate njihovo ponašanje. A ono što ja želim da nabavim je ultrazvučni mikrofon. Hvatanje u mrežu nije glavni način istraživanja u svetu, jer postoji šansa da se slepi miševi povrede, zato se i koriste ultrazvučni detektori. U Društvu već imamo stacionirne snimače koji se okače na drvo, pa se na računaru gleda šta je snimljeno. Postoje i ručni rekorderi uz pomoć kojih na licu mesta slušate kako slepi miševi lete, pa na osnovu tih frekvencija može da se odredi koja je vrsta u pitanju, koliko ih ima, da li love ili samo preleću. To je kao da vam neko stavlja naočare uz pomoć kojih vidite svet kakav do tada niste videli.

Da li si mogao kao dete da zamisliš da ćeš se jednog dana baviti slepim miševima?

– Apsolutno ne! Da mi je to neko rekao kad sam bio mali, pitao bih da li je normalan.

Kakvi slepi miševi, da ti se upletu u kosu...

– Da, da, da... Nije mi ni palo

na pamet da se neko bavi slepim miševima. Takvu reakciju i dobijam od ljudi kad im kažem da ih izučavam.

L. Radlovački