Све димензије болести зависности кроз десет епизода

У том документарном серијалу јунак култног филма „Кад порестем бићу кенгур“ Лазар Стругар бави се проблематиком зависности, којој, како каже, не приступа хронолошки, већ од последње фазе зависности, отуда прва епизода носи назив „Распад“. Као саговорници у првом делу појављују се двојица зависника који се још увек боре с пороком, Мерима Живановић, мајка Ђорђа Живановића који је на почетку епидемије коронавируса преминуо од предозирања, један од оснивача „Раскршћа“ на Ченеју Зоран Живанчевић, те директор Агенције за борбу против дрога Милан Пекић. Како каже аутор, његов план као сценаристе и драматурга био је да првом епизодом покаже сву дубину проблема.

- То је канцер који једе друштво и убија људе између 25 и 40 година када би они могли дати нешто од себе - каже Лазар Стругар. - Желели смо да покажемо у првој епизоди колико то изгледа језиво на крају, сав бесмисао и безнађе, колико је извесна смрт и то не било каква. Хероин прво одузима сваку мисао, емоцију, избаци свакога коме је суштински стало до тебе. Оно што направи у емотивном, психичком и физичком смислу траје годинама. Хероин годинама лагано убија, одузима све, и на крају и живот. Хтели смо да покажемо колико је смрт извесна ако се крене тим путем. Мислим да је ово поље на ком могу да се дам, јер сам више од 10 година био зависник и тачно сам знао која питања треба да поставим. У првом делу двојица вишедеценијских хероинских зависника отворено, без блуровања и промене гласа говоре о дубини својих проблема. Поред свих уметничких момената и тродимензионалног приступа проблему, мислим да је највећи квалитет филма што сам знао каква питања да поставим, а они се оголели пред камерама и говорили о ономе што их боли и ономе што их је довело у стање у ком јесу. Кроз исповест мајке преминулог Ђорђа Живановића схватили смо да су на много нивоа њихови проблеми исти. Тако смо добили слику како се проблем одражава код оних који узимају дрогу, а како код оних који то не раде али су у њиховом блиском окружењу.

У другој епизоди серијала, каже Стугар који има и улогу наратора, приказаћемо колико је тешко изаћи из зачараног круга дроге кроз исповест излечених.

-Тиме се подцртава колике су димензије проблема, али самим тим што ће они о томе говорити, показујемо да има наде да се човек излечи. Затвор, смрт, излечење су путање, четврта не постоји. У свакој епизоди постављамо тезу коју се трудимо да докажемо. У трећој ћемо показати како све почиње. У четвртој се бавимо тиме како рећи не и како се окренути некој алтернативи. Желимо да дамо младима смернице на који начин би могли да буду најбоља верзија себе. То звучи као флоскула, али није немогуће. Ја тврдим после десет година зависности да излаз постоји. Лако није, али је могуће. Све што те боли и тишти разлог је за одлазак у дрогу. То мора јасно и гласно да се каже. Ако си незадовољан било чиме, дрога није решење. Дрогом се удара анестезија, и последица тога што смета ће бити уклоњена на неколико сати, али узрок ће остати. И што се дуже узима дрога немогуће ће бити доћи до узрока бола. У једну од епизода укључићемо људе који су на различите начине повазани са вером, једну ћемо посветити метадону и бупренорфину, бавићемо се и супституцијом, а у деветој и десетој изласком кроз позитивне примере људи који су се излечили преко психијатара,  радно-духовне терапије коју сам ја прошао или снагом свог ума - објашњава Стругар. 

Публика у београдском Студију „Центар“ прва је погледала у новембру „Распад“. Сала ПХЗ-а у Новом Саду није случајно одабрана за место друге контролне пројекције Стругаровог документарца. Под окриљем ове заједнице делује Рехабилитациони центар „Дуга“ за помоћ зависницима, чији програм је Лазар завршио.

- Желео сам да се бавим глумачким послом, имао дара за то и почео да добијам улоге већ на трећој години Факултета драмских уметности, што није уобичајено - каже Стругар. - Са 23 године сам заиграо у великом филму „Кад порастем бићу кенгур“. Постао сам познат по њему и серији „Кошаркаши“. Играо сам доста и у позоришту- Атељеу 212, у Југословенском драмском позоришту, у Центру за културну деконтаминацију. Потпуно сам се окренуо дроги после „Кошаркаша“. Са 25-26 година постао сам  свакодневни зависник. Када сам додирнуо дно то што сам био познат је само отежало све. Дубина до које сам упао, била је огромна. Престао сам да будем оно што сам пре био. Лажи, преваре, отимања...Стигао сам дотле да нисам смео да изађем на улицу, јер би ме поломили, живео сам у некој рупи у Малом Мокром Лугу, јео неколико пута у недељи... Када сам дошао у „Дугу“ где је мој брат од ујака пре мене започео с програмом одвикавња, имао сам 57 килограма. Све што нисам годинама успевао сам, а покушавао сам не знам колико пута, успео сам у вери. Највише ми је помогла молитва. Променио сам потпуно начин размишљања, то је оно што „Дуга“ пружа. И промену начина размишљања да вежбаш у свакодневним ситуацијама.

Лазар је провео 15 месеци у Центру „Дуга“. Изашао је нешто пре истека програма 2017. године јер је добио улогу у филму „Комунистички рај“, који је премијерно приказан лане на Фесту, а од децембра зашао у биоскопе.

- Себе сматрам излеченим човеком. Завршио сам с хероином, као и са

алкохолом и дуваном. Када ми је дрога понуђена, срце ми није заиграло. Само сам рекао не. Сада се бавим угоститељством. Задовољан сам овим ко сам сада. Живим са супругом Весном, која је учествовала са мном у писању сценарија, нашом кћеркицом и њена два сина, које сам усвојио. Све што нисам нашао пре, нашао сам у њима - каже Стругар.

Стругару су у његовом драматуршком првенцу помогли Јован Борозан и Матеја Рацков који потписују режију. Музику је радио Милан Керезовић Кецкец, а продуцент је Зоран Живанчевић.

Зорица Милосављевић