СТУДЕНТСКЕ КРИЗЕ Устати или одустати

Једно је сигурно: готово свако је током студија бар једном пожелео да одустане, да ли због обарања рекорда у изласцима на неки од испита, неостварених очекивања, психолошког притиска, пословне понуде, носталгије или нечег другог.

Студента на трећој години социологије Милоша Милосављевића, коме је жеља да једног дана предаје у средњој школи, криза је заскочила већ на старту.

– Због неперспективности мог будућег звања у Србији, размишљао сам да одустанем још као бруцош – додаје Милош. – Зашто сам се одлучио за социологију, ни данас ми није јасно. Вероватно зато што је повезана са свим и свачим. Једно време идеја је била да одем у Америку, што ипак нисам учинио, али након завршетка школовања тешко да ћу остати овде. Од предмета, највише нам прави проблем статистика, подељена на три испита. Ја сам прва два дела положио из прве, али знам да је 90 одсто мојих колега излазило више пута, надајући се тек шестици, иако се зна за више. Због тога већина статистику вуче до краја студија. Није толико обимно колико је у нескладу са трендовима. Све радимо ручно, на папиру, док ћемо на крају, ако се тиме будемо бавили, користити компјутерске програме.

Марини Варги фитомедицина на Пољопривредном факултету није била прва жеља.

– Хтела сам да студирам фармацију, али нисам “упала” – признаје Марина. – Више од пола мог разреда отишло је на Медицински, али иако бих имала око себе екипу коју знам одраније, па бисмо гурали једни друге, размишљам да ми је можда боље овде јер сам стигла до четврте године, а питање је да ли бих издржала тамошњи притисак. Најтеже ми је било пред крај друге године, кад су кренули стручни предмети, за које нисам могла да искористим предзнање.

Најодбојније ми је било учење о инсектима са много латинских назива. Имам осећај да би некоме ко је завршио гимназију било лакше него мени из медицинске школе јер се тамо латински учи темељније. Ипак, кључну улогу одиграли су родитељи и моја жеља да не одустанем на пола пута.

Када је требало да одабере у ком смеру ће јој ићи будућност, Слађана Врачевић није размишљала о томе да ли ће са том дипломом, како каже, „имати ’леба да једе”, па се, и поред тога што су јој мозак пробијали ФТН-ом, ФОН-ом и слично, залепила за Пољопривредни, покварила планове о животу у истом граду тадашњем, а и садашњем дечку и, уместо у Београд, дошла у Нови Сад, на смер Агротуризам и рурални развој.

– Из малозворничке провинције искочим у велеграду као чупавац из кутије, нигде никог свог, али мало уз помоћ „Гугла”, мало уз помоћ добрих људи, кренем у поход на циљ број један: buyеt и дом – објашњава Слађана.

– У ствари, то су два циља, али један без другог не вреде много. То прође супер. Срећа, срећа, радост. Студентски животе, много пута хваљени, ево ме! И не размишљам о будућој цимерки у 14 квадрата, о храни у мензи, о предметима (избегла сам физику и хемију, каква победа, само што после схватим да има и тежих, но добро)...

А онда ме долазак у нешто ново и потпуно непознато ошамари најстрашније. Па ми све недостаје. Кућа. Мама. Њена храна. Да се свађам са Видом. Па чак и Зага, која дође и седи шест сати док не исцрпимо све могуће и немогуће теме. И онда, наравно, плачем, питам се вреди ли оволика мука ради резултата које ћеш видети ко зна кад, а можда ни тад. Желим да се вратим у своје село јер ће ми бити много лакше. Па се средим мало, кажем себи: свакако се једном морало отићи, боље пре него касније. Ђавола. Седмица ми прође у жељи да у петак одем у Цулине, а викенд код куће у стрепњи од недеље, кад се морам вратити. Безброј питања и одговора увуче ме у вртлог из ког не могу да испливам све док коначно не схватим да се из зоне комфора, а затим зоне панике, улази у зону магије звану студентски живот.

Слађана Милачић