Сента чува од заборава своје великане

– Људи чине град и док су они познати и признати, град ће бити познат и признат – наглашава Терзић. – Град, ако нема људе, нема душу, а човек без душе није човек. Иако је наслов недавне трибине у Српском културном центру „Стеван Сремац“ био „Заборављени великани Сенте“, ипак нису сасвим избрисани из историје, али приступ њиховим делима није какав заслужују.

Нарочито је указао на Јована Мушкатировића, Петра Стојшића, Георгија Ђуку Поповића и Филипа Ђорђевића. Мушкатировић, рођен у Сенти, био је први Србин адвокат у Угарској, први сакупљач српских народних умотворина и први међу Јужним Словенима објавио 1786. у Бечу књигу „Притче илити по простому пословице, тимже сентенције илити риченија”. У њој је по азбучном реду сложено више од 1.000 пословица, од којих су многе и данас примењиве. Његова породица нема потомака у Сенти, али је тај учени наследник српских граничара упамћен у варошким причама као изузетна личност па је пре две године основано Историјско дурштво „Јован Мушкатировић“. 

– Од њега је и Вук Стефановић Karayić 1836, да тако кажем, узео ко зна колико пословица и написао: „Узео сам само оно што је из народа и што нису безобразне!“ – подсећа Терзић.

Уз Мушкатировића, на списку првих адвоката у Угарској је и Петар Стојшић, а за њега се и не зна у Сенти! У варош је доспео као млад јуриста из Сомбора, ту засновао породицу и радио као закладни адвокат. Штампао је и више књига, између осталих „Спомен прошлости“ и „Цвет милости или тестамент чедољубивог оца“, 1844. и 1846. у Будиму.     

Изузетна личност био је парох Георгије Поповић, који је при отварању Францовог канала 1802. цара Франца поздравио на латинском, а објавио је у Будиму 1815. књигу „Пут у рај“, морални кодекс. Волео је и да попије, а једном приликом на сабору у Бискупији у Калочи, где је отишао са старом запрегом и коњима па му је тамо за време седељке од пића мало нос поцрвенео, колеге из Католичке цркве шалиле су се на његов рачун на латинском, а кад му је прекипело, устао је и на перфектном латинском одржао здравицу. Сви су се постидели и да изгладе срамоту, поп Ђуки купе нове каруце и два ајгира, па се он тако упарађен вратио кући. 

Теодор Тоша Брановачки је био учитељ Стевана Сремца. Није волео да пише, али је упечатљив траг оставио вешто исписујући пословице, не само на српском него и на мађарском, по бокалима и крчазима за воду и вино. „Који много ије, пије, ни за какав посô није. Тако је!“, „Дрште чаше сви у руци а ти газда вино вуци! Части госте док не сване, док ти буре не усахне. Онда газда лаку ноћ, бог ти био у помоћ!“ Сенћански музеј има збирку грнчарије, па Терзић с пријатељем Симом Матићем намерава да се између корица књиге нађе житије Брановачког.

– Ти часни људи, прваци Сенте, поштовали су свој народ, веру и допринели да се његове особености негују. Најпознатији Сенћанин, академик Стеван Сремац је у својим делима бележио и изреке, попут „Кад пас кобасице једе, сигурно је украо“, „Тешко своме без свога“ или „Риба и гост трећи дан смрде“. Зна се да је он много времена проводио по кафанама и одатле црпио своје идеје, ту је упознавао људе, па забележио и изреку „Да је вода добра, не би у њој крекетале жабе, него људи“ – вели Терзић.

Мало се зна да је Филип Ђорђевић, отац Јована Ђорђевића и још седам кћери, трговац на гласу и члан општинског Сената, написао књигу „Пчелар“, трећу по реду о пчеларству на овим просторима.

– Био је он заиста изузетан човек, један од оснивача Школског фонда који је у Сенти утемељио познати свештеник Тимотије Бранковић, на првој прослави Светог Саве 1859. Један од виђенијих људи који су помагали своју цркву и народ. Нико тад није могао бити биран у Управни одбор Читаонице, Српског певачког друштва „Зора“ или Српске црквене православне општине, ако није био узоран грађанин – напомиње Терзић.

Иначе, „Пчелар“ би и данас био тиражна књига, а штампан је захваљујући пренумерантима из 80 вароши и два манастира. Имена свих 1.022 су штампана, што је био и помен писменим људима тог доба.

Милорад Митровић