МОЈ ЖИВОТ НА ТРОМЕЂИ: Струја и телефони су ми из Србије, живим у Босни, а мој комшија у Србији, порез плаћам Босни

Када се историја и географија поиграју цртајући границе преко мостова, шума и путева онда то изгледа овако.

“Овде је граница на мосту. Тамо је Србија, овде је Босна, а ја живим у Месној заједници Бучје, значи 7 километара горе граница Црне Горе”, показује Миленко Тороман из Бучја.

“Ми се сада налазимо на граници Србије и Босне. Значи с моје десне стране је Босна, с леве стране пута овога је Србија. Ја живим у Босни, моје комшије овде Радовићи, Вилотићи у Србији. Ја сам радио 35 година у Србији, сваки дан путовао одавде, пензију сам остварио у Србији, социјално осигурање, струја ми је из Србије, телефон из Србије, све нам је из Србије, а живим на територији Босне, само плаћам порез на земљу у Босни”, наводи Никола Аврамовић.

Парче босанске земље, које је по предању неки ага дао ћерки за мираз, а које се као острво угнездило у сред прибојске општине направило је границе и међу живима и мртвима, па су и гробља подељена и на погрешним странама.

Најважније институције највеће прибојске месне заједнице – пошта, месна канцеларија, полиција, амбуланта такође. Свето је једини поштар који писма и пензије разноси у две државе, сваки дан прелазећи до посла преко моста братства и јединства.

“Код нас је овде битан само човек, нема нације, нема вере, нема свађе. Не стидим се да кажем, градили смо и цркве и џамије заједно. Некад испадне да више Бошњаци помогну да нешто урадимо према цркви него што наши Срби и обтнуто. Некад испадне да више Срби ураде нешто за џамију него Бошњаци”, истиче Свето Вилотић поштар и председник МЗ Саставци.

Хајро Гибаница из Забрђа додаје: “Не гледа се то како се ко зове и које је вјере. Ја сам некада како је од моје 82 године сам ту нисам то приметио. И у рату овђе није било тијег свађа, једни друге помогли су”.

И проблеми су им заједнички. И поред разумевања граничних службеника, где год пођу ето рампе.

“За неке мале ситнице које треба да одемо за Прибој имамо овде границу. Одемо за Пљевља - имамо границу”, наглашава Миленко Тороман.

“Да нам је лак живот – није. Тежак је живот - за свако путовање, једна обична торба - треба потврда. У томе нам је само проблем и што смо одвојени од других грађана Србије”, закључује Свето Вилотић.

Све је, кажу, лакше уз дружење, јер су упућени једни на друге, па овде важи да Саставке раздвајају границе, али спајају добри људи.

РТС