Сања има црни појас, факултетску диплому, 8 деце и удата је за попа: "А тата ми је лепо рекао, заврши ти кћери прво факултет, па онда рађај ко­лико хоћеш"

Довољно је за једну жену рећи да има црни појас, па да буде јасно која је то воља, упор­ност, неустрашивост и спре­мност да се окуша у нечему у чему би многи видели ризик и опасност. Необично је било, препричава Сања, кад на бо­рилиште изађе ката тим који су чиниле три сестре – она, ње­на сестра близнакиња Вања и трећа Богданка. Као врхун­ски тим годинама су побе­ђивале на свим такмичењима и иако је њих деце у породици било шесторо, биле су уздани­ца и очева највећа нада. Та­та је био задовољан што кћер­ке освајају бројне медаље у каратеу, али некако је најви­ше желео да донесу дипломе са факултета.

– У време мог детињства било је мало необично имати петоро браће и сестара. Да ли је то развило борбени дух код мене, не знам, али већ као млада поставила сам циљ да ћу надмашити своју мајку у броју деце. Родићу седморо, рекла сам, а тата ми је го­ворио „Заврши ти, кћери, прво факултет, па онда рађај ко­лико хоћеш“.

Сања је уписала факултет, а дипломирала тек 20 година касније. Звучало би ово као неуспех да у међувремену није родила осморо деце и не­очекивано окренула редослед. Сад кад има диплому факул­тета, осморо деце, мужа који подржава све њене планове, струк девојке, углед у друш­тву и само 44 године, онда видимо да је заправо њен поредак ствари био најбољи. А деца су сва за понос. Ири­на (22) и Христина (21) завр­шавају Музичку академи­ју у Београду, син Владимир (19) је студент, Николај (17) је ученик Богословије, а Да­мјан (14), Максим (12), Ва­силије (9) и Павле (4) тек ће би­рати своја занимања.

Срушила је све стереотипе

– За многе је необично да чују реченицу: „Тренутно их је само четворо код ку­ће“. Често ме људи питају да ли сам опет у другом ста­њу, па се шале са мном да је трудноћа моје право ста­ње, а ја се смејем јер сам свесна храбрости с којом сам искорачила у мајчинство. Сру­шила сам и стереотип о томе да вишеструке трудноће на­рушавају изглед жениног те­ла – прича Сања с осмехом.

Одавно су већ уигран тим и све делује лако, али није оду­век тако било. Сања и Зоран су се упознали случајно, као што се сви млади заправо упо­знају, на седељци с друштвом. Није овај сусрет доживела оз­биљно када је рекао да по­хађа Богословију у Книну. Имала је само 16 година и обећавајућу каријеру кара­теа пред собом.

– Знала сам да свеште­нички позив захтева огромну дисциплину и одрицање, а зна­ла сам и да је одрастао у до­му за децу без родитељског старања, заједно са сестром и братом, и да има потпуно неизвесну будућност, али ипак је био свестан да је права же­на вреднија од бисерја – сећа се Сања њиховог почетка.

Она је, с друге стране, била кћерка имућних родите­ља, девојка великог потенци­јала, с планом да иде у Бео­град на студије и настави да напредује у каратеу, зајед­но са сестрама. И поред ин­систирања родитеља да настави школовање, наредно лето, кад је Зоран опет дошао на рас­пуст, било је пресудно.

– До краја његовог шко­ловања сваки дан сам му пи­сала писмо и чекала.

Зоран се, као млади бо­гослов, оженио и постао све­штеник, а Сања напустила све и отишла с њим у мало разру­шено село покрај Дервенте, где је потребно покренути повратак расељених.

Дневно спремамо по 30 оброка

Током разговора Сања и Зоран ниједном речју не го­воре да им је било тешко. Ту су добили троје деце, живећи с времешним повратницима, у лошим животним условима. Ал' ко воли, тај и Бога моли, па се они овог времена сећају као срећног и непоновљивог. Убр­зо су добили премештај у Би­јељину, где живе и данас, он као старешина Саборне цркве, а она као студент на масте­ру из педагогије, на Педагош­ком факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Причају како дневно припремају 30 оброка, само за њих. Кажу да је пријатељима забавно да виде њихов шпајз који изгле­да као омања продавница.

– Тек да нас видите у на­бавци, све купујемо на па­кете, а сад, у септембру, пакет од стотину школских свезака – смеју се углас.

Викендима и током рас­пуста Петровићи су заједно. Свесни су да је њихова сам­соновска, гигантска снага у јаким породичним везама. Састајући се и боравећи ску­па, изнова се напајају с тог непресушног извора љубави који само здрава заједница даје. Да све буде невероват­није, Зоран има рођеног бра­та који такође има две кћер­ке и шест синова, но то је за неку другу причу.

Велика породица је, каже за крај Сања, као спортски клуб, као репрезентација. А сваки клуб, да би био успешан, мора имати и тренера и капи­тена. Тајна њиховог успеха је смењивање на те две по­зиције. И љубав која им увек осветљава пут.