Рукометаш због невоље постао конопаш

“А пензију сам заслужио тачно после 40 година и седам дана рада у само две фирме, ДТД „Хидрорад“ и ПИК „Бечеј“. Цео живот сам радио крај воде, тако ми суђено, јер сам завршио Хидротехнички смер Грађевинске школе, учествовао у копању канала и њиховом одржавању, градио нове и обнављао старе рибњаке.“Иако је највећи део каријере проводио на отвореном, а након посла се бавио спортом, одласком у пензију задесио га је хендикеп.

„Доживео сам мождани удар, који нам је, изгледа, породична традиција. Наследио сам га од деде и тате, штета што нисам нешто друго. Срећом, изгледа да је био слабијег интезитета, или ми је помогло то што сам читавог живота био у покрету. А и сада сам. Свакодневно пешачим пет-шест километара, пошто живим на трећем спрату, нема дана да бар три пута не идем горе-доле, а зими пливам у затвореном базену“, не да се Пера.

Рукометом се бавио читав живот, поготово радећи с девојчицама узраста од 11 до 15 година.

„Двадесетак генерација сам научио основама, а неке су постале и играчице о којима се, и кад су завршиле каријеру, с много поштовања и уважавања прича. Рецимо, Вера Илић је толико волела рукомет да га је играла и у 40. години. Гордана Рогановић је била велики таленат, али се определила за школовање и постала признати етномузиколог. За рукомет је потребно имати главу, поготово за средњака, а она је то имала. Јасмина Попов је стигла до јуниорске репрезентације Југославије. Ма, било је још сјајних девојака“, поносно наглашава Башић.

Ма колико да је био човек рукомета, за њега ту није било места. Неки су пре њега ставили „шапу“ на тај спорт и он је морао да тражи другу занимацију, па се приљежно посветио Радничким спортским играма.

„Био сам, као представник ПИК-а „Бечеј“, у Организационом одбору на пет Олимпијада радника Војводине: у Ади, Апатину, Бачкој Паланци, Новом Саду и Србобрану. Жао ми је што, због здравствених проблема, нећу моћи 2019. да будем активан на свом буњишту у Старом и Новом Бечеју. Некако највише сам се дружио с конопашима у женској и у мушкој конкуренцији. Прави дивови по габариту, али врло осећајни људи“, сећа се Пера.

Пошто се у спорту, поготово аматерском и рекреативном, дипломе деле на тоне, требало је краснописом нацифрати имена лаурета. Башић је био као поручен и за тај посао.

„Сви су мислили да сам у Грађевинској школи научио лепо да пишем, али за све је заслужна моја мајка. Имала је чудне педагошке ставове и у детињству није ми дозвољавала да користим гумицу за брисање, већ кад негде погрешим, искидала би лист и морао сам све из почетка. Дан по дан и грешаке су нестајале, а ја се временом заинтересовао и за краснопис. Жао ми је што нисам имао прилику да учим праву калиграфију, али сам самоук некако скидао готицу и друга писма да би слова била што интересантнија“,  закључи Башић и оде у редовну шетњу.

 

В. Јанков