Раша Попов: Детињство се не да вратити
Раши Попову, књижевнику, публицисти и новинару, данас ће на свечаности у Народном позоришту у Београду бити уручена награда „Доситеј Обрадовић” за животно дело.
Како је наведено у образложењу жирија, ово признање је завредео „педагошким учинком стваралачког и медијског дела и деловања на Доситејевом трагу духовног оплемењивања младих нараштаја на укупном српском духовном простору, укључујући стару и нову дијаспору”. На почетку интервјуа за „Дневник”, у којем је почео своју новинарску каријеру, Рашу Попова смо запитали да ли ће, попут редитеља од којег се, када добије Оскара за животно дело, очекује да више не режира, и он сада баталити перо и године пред њим провести на пецању?
– Књиге ради којих бих морао да учим нове ствари, тешко да ћу писати – вели Раша Попов. – Али бајке ћу наставити да пишем бар док не напишем стоту. Досад сам написао 65 бајки, а зарекао сам се да ћу их написати бар још 35, ако Бог да. Највише се и радујем својој књизи „Бајке за 21. век“. У њој сам приповедао о тровачима воде, о светској глади, о кварењу климе. Владари света учинили су да се истопе ледени брегови на половима, па су у блато на Јужном полу бацили похапшене све филозофе очувања природе. Једна бајка ми говори о побуни робота, а друга о невидљивом ванземаљцу. На свој ужас написао сам и бајку о заробљавању и хапшењу људи. Питам се откуд ми такве замисли, и као одговор налазим да је мој, двадесети век, доба страшних заробљавања људи, доба мрака. Оно је почело у години мог рођења, 1933! Свемира има два, један је светли свемир, а други тамни. Творац је у тамном сакрио зло, а неки цар би да освоји и то зло. Он креће у тамну материју у царство мрака. Хтео би сву власт над светом. Нисам ту похлепу за влашћу измислио, она је слика скоро свеукупне историје.
* Током управо завршене „турнеје“имали сте за протекла четири месеца деведесетак наступа од Републике Српске до Космета . Знају ли данашњи клинци за „Мокринске патуљке“ „Опасне бајке“, гледају ли „Фазоне и форе“?
– У неким добрим библиотекама, где градске управе дају новац за откуп књига, видео сам доста својих књига. Радовао сам се кад сам сазнао да нису сва деца престала да читају, нису се сви покорили демону који их озрачује и омамљује агресивним игрицама. По школама срећем и одрасле људе, директоре и професоре који ми кажу: „Уз вас смо одрасли“. Та Ршумовићева серија, „Фазони и форе”, коју је он створио пре 30 година, урезала им се у сећање и постала део њихове слике света и културе. То ће се збити и са данашњим генерацијама деце.
* Емитује се нови серијал „Фазона и фора“, али генерално емисије за децу код нас су све ређе. а дечји образовни програм готово је ишчезао. Ко је крив?
– Код нас је данас профитни систем. Телевизијски програми се стварају ради профита. У она времена кад је екран врвео дечјим емисијама, одиста је постојао образовни програм чак и за предшколску децу. Покретач„Коцкице“, инвентивна Бисерка Беба Пејовић, није радила под наредбом стицања профита. Тадашње вође ТВ захтевали су да сведе науку на узраст деце из вртића. Добро се сећам како је славни Бранко Коцкица пред дечицом и камерама лабораторијским експериментом доказивао присуство кисеоника. Сценаристи су били ингениозни млади људи обдарени инстинктом популаризатора науке. Данас су наредбе друкчије: „Развали из све снаге, нек се публика распомами, нек поток пара потече, ако треба агресијом, мржњом, конфликтима и вулгарним псовкама!“ То се сматра гласом народа. То је вокс попули! Емисије за децу имају ограничен аудиторијум. Оне су тобоже тепање које масу гледалаца не занима.
* Скупљали сте „Златне књиге” свога детињства. Враћате ли им се кадгод?
– Да. Лане сам прочитао „Корално острво.“ Бродоломници ратују против „урођеника“. Такве се књиге сад не објављују. Детињство се не да вратити.
* Вашу званичну библиографију увек почињу са поетском збирком „Два ока“ из 1953. Да ли вам је криво што вам ускраћују комедиографски опус започет много раније, са „Апсолвентом на суду части“, као и „Новим човеком на Цветном тргу“, који сте завршили у дуету са Душаном Макавејевом.
–„Апсолвент...” је шега о вечитом студенту, потписали смо то Дарко Татић, Чедомир Чедомир (Цветковић) и ја. Свој обол су фарси дали и Дејан Ђурковић и Вук Вучо. Слободан Селенић ју је апострофирао у предговору своје антологије српске драме. „Нови човек“ је, пак, спрдачина са најсветијим митом социјализма: „Ми градимо и изградићемо новог човека”. Диже му се споменик, а кад се смакне платно које га је покривало, постоље стоји празно. Новог човека нема. Друг Петар Догматик намах полуди и попне се на постоље „да одмени народу новог човека“ Комедија играна у амфитеатру Машинског факултета изазове силан смех у публици. Кад сам помислио да смо Мак и ја постали нови Нушићи, дело се полицијски забрани. Сазнао сам да је наш младеначки текст, игран од студената аматера, као компетентан цензор читао и сам председник Народне скупштине Милентије Поповић.
Одмах после премијере Мак организује јавну дебату. Млади писци и уметници се окоме на дело „...јер то није Шекспир!“ Као сведоци урнебесног смеха публике, помислили су „Ево ови су нам се отели, постаће славни комедиографи. Распали по њима“. За смешну сатиру чуло се по целој држави. Из Зајечара стигне позив да се реприза одржи на трибинама „Тимоковог“ стадиона. Врло је сумњив био позив из Сремске Митровице. Ваљда да будемо близу „меродавног“ места! Наиме, помоћнику редитеља дође удбаш и каже му: „Ако одржите репризу, похапсићемо и тебе и и писце и редитеља (то је био Мак) и цео ансамбл. Студенти, аматери усхићени салвама смеха, отворено су дизали глас против најављиване забране.
* Никад нисте крили колико је разбарушени Макавејев утицао на ваше интелектуално сазревање. Он вас је наводно навео и да научите старогрчки...
– Мак ми је био учитељ, као и мој брат, исто Душко. Мак је волео да ми потанко прича стотине детаља из књига које је прочитао. Ја сам увек за њим заостајао. Заједно смо, рецимо, полагали енглески: ја добио 8, а он 10.
* Били сте лектор за српскохрватски језик у Лондону, Бирмингему и Нотингему од 1975. до 1977. Како сте „преживели“ културолошки шок, дошавши из земље „севапа и ината“ на острво англиканског рационализма?
– Кад сам пребројао четрнаесторо људи с којима сам се дружио нико сем професорке Монике Партриy није био Енглез. Срби, Словенци, Рој Маља, пореклом са Малте, Јеврејке и један Амер коме сам седам дана био Чувар паса...
* Слушате ли још увек Боба Дилана?
– Волим сетни звук балада. Дакле, Џоан Баез и Мелани.
* Једном сте изјавили да, када помислите на Војводину, увек се мислима наметну војвођанска села као што је ваш Мокрин, јер једино таква и слична села још увек нису изгубила душу. Стрепите ли да ће и она ускоро остати без душе?
– Неће изгубити доклегод Бора Отић открива да Лале још увек умеју да садељу „звиждољку“ од врбовог прута.
* У политикантским поделама на Војвођане и Србијанце, ви сте инсистирали на свом банатском интегритету. Да ли је ишта остало од лалинског менталитета, који је одавно ушао у вицеве?
– Лалински менталитет није у умељаним и здроћканим речима, него у лалинској навади да пред великом опасношћу скреће пажњу на неки безначајан детаљ. Усред вејавице Лала уп’о у дубок јендек, тоне у живо блато, само што се не удави. Гледа преко главе, нигде ништа, само белина. А он викне: „Највећма мрзим кад не знам ди сам!“ Прети му смрт, а он о географском положају! То је као битно за нас, после 11 година живота с нама Лалама , открила моја покојна жена Рада Милојевић Попов.
* Наиђете ли кадгод у вароши београдској на насуво с маком, или га правог има само у Банату?
Штрудли има, али насува – јок.
Мирослав Стајић