Raša Popov: Detinjstvo se ne da vratiti

Kako je navedeno u obrazloženju žirija, ovo priznanje je zavredeo „pedagoškim učinkom stvaralačkog i medijskog dela i delovanja na Dositejevom tragu duhovnog oplemenjivanja mladih naraštaja na ukupnom srpskom duhovnom prostoru, uključujući staru i novu dijasporu”. Na početku intervjua za „Dnevnik”, u kojem je počeo svoju novinarsku karijeru, Rašu Popova smo zapitali da li će, poput reditelja od kojeg se, kada dobije Oskara za životno delo, očekuje da više ne režira, i on sada bataliti pero i godine pred njim provesti na pecanju?

– Knjige radi kojih bih morao da učim nove stvari, teško da ću pisati – veli Raša Popov. – Ali bajke ću nastaviti da pišem bar dok ne napišem stotu. Dosad sam napisao 65 bajki, a zarekao sam se da ću ih napisati bar još 35, ako Bog da. Najviše se i radujem svojoj knjizi „Bajke za 21. vek“. U njoj sam pripovedao o trovačima vode, o svetskoj gladi, o kvarenju klime. Vladari sveta učinili su da se istope ledeni bregovi na polovima, pa su u blato na Južnom polu bacili pohapšene sve filozofe očuvanja prirode. Jedna bajka mi govori o pobuni robota, a druga o nevidljivom vanzemaljcu. Na svoj užas napisao sam i bajku o zarobljavanju i hapšenju ljudi. Pitam se otkud mi takve zamisli, i kao odgovor nalazim da je moj, dvadeseti vek, doba strašnih zarobljavanja ljudi, doba mraka. Ono je počelo u godini mog rođenja, 1933! Svemira ima dva, jedan je svetli svemir, a drugi tamni. Tvorac je u tamnom sakrio zlo, a neki car bi da osvoji i to zlo. On kreće u tamnu materiju u carstvo mraka. Hteo bi svu vlast nad svetom. Nisam tu pohlepu za vlašću izmislio, ona je slika skoro sveukupne istorije.

* Tokom upravo završene „turneje“imali ste za protekla četiri meseca devedesetak nastupa od Republike Srpske do Kosmeta . Znaju li današnji klinci za „Mokrinske patuljke“ „Opasne bajke“, gledaju li „Fazone i fore“?

– U nekim dobrim bibliotekama, gde gradske uprave daju novac za otkup knjiga, video sam dosta svojih knjiga. Radovao sam se kad sam saznao da nisu sva deca prestala da čitaju, nisu se svi pokorili demonu koji ih ozračuje i omamljuje agresivnim igricama. Po školama srećem i odrasle ljude, direktore i profesore koji mi kažu: „Uz vas smo odrasli“. Ta Ršumovićeva serija, „Fazoni i fore”, koju je on stvorio pre 30 godina, urezala im se u sećanje i postala deo njihove slike sveta i kulture. To će se zbiti i sa današnjim generacijama dece.

* Emituje se novi serijal „Fazona i fora“, ali generalno emisije za decu kod nas su sve ređe. a dečji obrazovni program gotovo je iščezao. Ko je kriv?

– Kod nas je danas profitni sistem. Televizijski programi se stvaraju radi profita. U ona vremena kad je ekran vrveo dečjim emisijama, odista je postojao obrazovni program čak i za predškolsku decu. Pokretač„Kockice“, inventivna Biserka Beba Pejović, nije radila pod naredbom sticanja profita. Tadašnje vođe TV zahtevali su da svede nauku na uzrast dece iz vrtića. Dobro se sećam kako je slavni Branko Kockica pred dečicom i kamerama laboratorijskim eksperimentom dokazivao prisustvo kiseonika. Scenaristi su bili ingeniozni mladi ljudi obdareni instinktom popularizatora nauke. Danas su naredbe drukčije: „Razvali iz sve snage, nek se publika raspomami, nek potok para poteče, ako treba agresijom, mržnjom, konfliktima i vulgarnim psovkama!“ To se smatra glasom naroda. To je voks populi! Emisije za decu imaju ograničen auditorijum. One su tobože tepanje koje masu gledalaca ne zanima.

* Skupljali ste „Zlatne knjige” svoga detinjstva. Vraćate li im se kadgod?

– Da. Lane sam pročitao „Koralno ostrvo.“ Brodolomnici ratuju protiv „urođenika“. Takve se knjige sad ne objavljuju. Detinjstvo se ne da vratiti.

* Vašu zvaničnu bibliografiju uvek počinju sa poetskom zbirkom „Dva oka“ iz 1953. Da li vam je krivo što vam uskraćuju komediografski opus započet mnogo ranije, sa „Apsolventom na sudu časti“, kao i „Novim čovekom na Cvetnom trgu“, koji ste završili u duetu sa Dušanom Makavejevom.

–„Apsolvent...” je šega o večitom studentu, potpisali smo to Darko Tatić, Čedomir Čedomir (Cvetković) i ja. Svoj obol su farsi dali i Dejan Đurković i Vuk Vučo. Slobodan Selenić ju je apostrofirao u predgovoru svoje antologije srpske drame. „Novi čovek“ je, pak, sprdačina sa najsvetijim mitom socijalizma: „Mi gradimo i izgradićemo novog čoveka”. Diže mu se spomenik, a kad se smakne platno koje ga je pokrivalo, postolje stoji prazno. Novog čoveka nema. Drug Petar Dogmatik namah poludi i popne se na  postolje „da odmeni narodu novog čoveka“ Komedija igrana u amfiteatru Mašinskog fakulteta izazove silan smeh u publici. Kad sam pomislio da smo Mak i ja postali novi Nušići, delo se policijski zabrani. Saznao sam da je naš mladenački tekst, igran od studenata amatera, kao kompetentan cenzor čitao i sam predsednik Narodne skupštine Milentije Popović.

Odmah posle premijere Mak organizuje javnu debatu. Mladi pisci i umetnici se okome na delo „...jer to nije Šekspir!“ Kao svedoci urnebesnog smeha publike, pomislili su „Evo ovi su nam se oteli, postaće slavni komediografi. Raspali po njima“. Za smešnu satiru čulo se po celoj državi. Iz Zaječara stigne poziv da se repriza održi na tribinama „Timokovog“ stadiona. Vrlo je sumnjiv bio poziv iz Sremske Mitrovice. Valjda da budemo blizu „merodavnog“ mesta! Naime, pomoćniku reditelja dođe udbaš i kaže mu: „Ako održite reprizu, pohapsićemo i tebe i i pisce i reditelja (to je bio Mak) i ceo ansambl. Studenti, amateri ushićeni salvama smeha, otvoreno su dizali glas protiv najavljivane zabrane.

* Nikad niste krili koliko je razbarušeni Makavejev uticao na vaše intelektualno sazrevanje. On vas je navodno naveo i da naučite starogrčki...

– Mak mi je bio učitelj, kao i moj brat, isto Duško. Mak je voleo da mi potanko priča stotine detalja iz knjiga koje je pročitao. Ja sam uvek za njim zaostajao. Zajedno smo, recimo, polagali engleski: ja dobio 8, a on 10.

* Bili ste lektor za srpskohrvatski jezik u Londonu, Birmingemu i Notingemu od 1975. do 1977. Kako ste „preživeli“ kulturološki šok, došavši iz zemlje „sevapa i inata“ na ostrvo anglikanskog racionalizma?

– Kad sam prebrojao četrnaestoro ljudi s kojima sam se družio niko sem profesorke Monike Partriy nije bio Englez. Srbi, Slovenci, Roj Malja, poreklom sa Malte, Jevrejke i jedan Amer kome sam sedam dana bio Čuvar pasa...

* Slušate li još uvek Boba Dilana?

– Volim setni zvuk balada. Dakle, Džoan Baez i Melani.

* Jednom ste izjavili da, kada pomislite na Vojvodinu, uvek se mislima nametnu vojvođanska sela kao što je vaš Mokrin, jer jedino takva i slična sela još uvek nisu izgubila dušu. Strepite li da će i ona uskoro ostati bez duše?

– Neće izgubiti doklegod Bora Otić otkriva da Lale još uvek umeju da sadelju „zviždoljku“ od vrbovog pruta.

* U politikantskim podelama na Vojvođane i Srbijance, vi ste insistirali na svom banatskom integritetu. Da li je išta ostalo od lalinskog mentaliteta, koji je odavno ušao u viceve?

– Lalinski mentalitet nije u umeljanim i zdroćkanim rečima, nego u lalinskoj navadi da pred velikom opasnošću skreće pažnju na neki beznačajan detalj. Usred vejavice Lala up’o u dubok jendek, tone u živo blato, samo što se ne udavi. Gleda preko glave, nigde ništa, samo belina. A on vikne: „Najvećma mrzim kad ne znam di sam!“ Preti mu smrt, a on o geografskom položaju! To je kao bitno za nas, posle 11 godina života s nama Lalama , otkrila moja pokojna žena Rada Milojević Popov.

* Naiđete li kadgod u varoši beogradskoj na nasuvo s makom, ili ga pravog ima samo u Banatu?

Štrudli ima, ali nasuva – jok.

Miroslav Stajić