Протест особа са инвалидитетом, траже бољи положај у друштву

Представници удружења предали су ресорном министарству листу захтева у којима, између осталог, траже пријем код министра Зорана Ђорђевића, да се повећа износ за туђу негу и помоћ, уклоне архитектонске баријере испред свих објеката и омогући адекватан превоз особама са инвалидитетом.



''Пре две године је потписан споразум са ГСП-ом, али ми још увек немамо хидрауличне нископодне платформе у аутобусима. Данас би много више ОСИ било овде, да су могли да дођу'', рекао је за Танјуг председник удружења ''Феникс" Бранко Јокић.



Чланови Удружења ''Феникс'' захтевају да ОСИ буду ослобођене плаћања ПДВ-а, као и да имају право на бесплатан такси превоз или другу врсту превоза који је прилагођен ОСИ.Траже и да се измени и правилник о условима за добијање инвалидских помагала, односно да рок замене помагала буде на сваке три године.



Удружење захтева и да најближи чланови породице особе са инвалидитетом који нису запослени, а брину о ОСИ, добију статус личног асистента и месечна примања на нивоу просечне плате, као и да здрава деца, чији су родитељи ОСИ, буду ослобођена плаћања вртића, школарине, екскурзија.



На списку захтева су и измена и допуна Закона о спречавању дискриминације ОСИ , измена закона о здравственој заштити, оснивање Савета за питања особа са инвалидитетом при Влади Србије, као и избор представника ОСИ у републички парламент, градске и општинске скупштине и секретаријате за социјалну заштиту.



Јокић је оценио да је последњих година учињен одређени помак у побољшању ОСИ, али да то није довољно.



''Многи објекти имају прилаз за ОСИ, попут станица МУП-а, али постоји проблем са другим установама и са стамбеним зградама. У Београду је то денекле решено, али није у другим градовима у Србији. Такође, постоји проблем са стазама за слепе'', казао је Јокић уз напомену да је највећи проблем у томе што се не поштује закон.



Јокић је подсетио да је за данас била најављена четврта парада ОСИ која није одржана јер је, како каже, изостала подршка Града Београда и Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.



Зорица Марковић, мајка 15-огодишње Милице која болује од церебралне парализе, каже да су родитељи деце са инвалидитетом углавном препуштени сами себи, иако би, сматра она, требало да имају једнака права као хранитељи који брину о таквој деци.



''Хранитељи имају право на туђу негу и помоћ, на месечну накнаду и радни стаж, а ми као родитељи немамо ништа. Не примамо никакву помоћ, а не можемо да радимо јер морамо да бринемо о деци 24 часа дневно'', рекла је Марковић.



Драгана Јовановић, самохрана мајка 20-огодишње Николете која има церебралну парализу, скреће пажњу да деца са инвалидитетом и њихове породице живе у тешким материјалним условима свакодневно се суочавајући са дискриманицијом, а од државе, каже, очекују да их, на првом месту, саслуша.



''Важно је да имамо бољу сарадњу и комуникацију, да држава схвати да су наша деца једнако битна као и остали чланови друштва. Углавном се сами сналазимо, помаже нам родбина али не можемо цео живот да се ослањамо на то. Треба да бринемо о њиховој будућности, а садашњост нам је много тешка'', рекла је Јовановић.