Проф. др Данило Вујичић прославиће 9. марта стоти рођендан

Рођен је 1920. године у Црној Гори, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а жеља за учењем и радом довели су га након Другог светског рата у Врбас, а потом у Нови Сад. Радио је као руководилац рачуноводствених, економских и инвестиционих послова, објавио више брошура, књига и чланака из области привреде, био је професор Факултета техничких наука у Новом Саду (ФТН), а накратко и дописник „Дневника” и „Борбе”. Како каже, тајна дугог живота је у избегавању свађа, збијању шала и раду који га је испуњавао. Током каријере никада се није посвађао с колегама, увек је био спреман да помогне и имао је на уму да сваки човек има душу, потребе и жеље.

Данило Вујичић потиче из сељачке породице, али је још од детињства волео да ради и да учи, те је већ с 15 година добио први посао на изградњи пута кроз Црну Гору.

– Био сам добар ђак и није ми се остајало на селу те сам срећу потражио на Приморју, у угоститељству и трговини, што ми је касније отворило врата да одем у Сарајево, где сам се запослио у великом предузећу „Јефтановић” – присећа се наш саговорник. – Одувек су ме занимале разне ствари. Немачки сам научио захваљујући деловима познатог приручника „Немачки у 100 лекција” које је објављивао лист „Политика”. Успео сам толико добро да овладам језиком да сам се с Немцима, којих је након Другог светског рата било много у Босни и Херцеговини, споразумевао без проблема. У слободно време похађао сам бројне курсеве, међу којима је био и књиговодствени, који ће, како се касније испоставило, бити пресудан у послу којим сам се бавио. Осим тога, ишао сам на часове плеса и дактилографије, а та вештина ми је помогла да током рата будем премештен у војни штаб јер сам знао брзо да куцам на писаћој машини. Захваљујући њему, био сам заштићен, имао бољу храну и место за спавање од мојих сабораца.

Данило Вујичић био је дописник нашег листа из Врбаса почетком педесетих година прошлог века.

– Новинарство је леп позив, иако сам ја био аматер – каже наш саговорник, напомињући да је пратио пољопривреду, нарочито сточарство. Времена су била другачија – извештаји и чланци су се достављали лично, слали поштом или диктирали телефоном, и то уколико је стенограф био слободан. Због тога сам направио „кикс” када је у Врбасу гостовало Сомборско позориште, а ја сам имао задатак да за „Дневник” напишем кратку вест о томе. Међутим, пред сам почетак представе репертоар је промењен и информације које сам ја доставио биле су погрешне. Тада се то сматрало великом грешком, док се данас, у ери рачунара и паметних телефона, такве ствари исправљају за неколико минута.

Када се завршио рат, 1946. године Вујичић се из Сарајева преселио у Врбас код рођака. Убрзо је сазнао да се у локалној уљари тражи књиговођа и, на наговор родбине, пријави се на то радно место.

– Током рата сам научио посебну технику књиговодства коју су користили Немци, а која је тек требало да буде уведена у наша предузећа. Захваљујући том знању, муњевито сам напредовао и убрзо сам постављен за привреднорачунског директора уљаре – каже Вујичић. – Када је основано синдикално КУД „Ђура Јакшић”, предложено је да будем његов секретар. Недуго потом, у Врбас је дошла дошла учитељица из Београда Милена Аларгић која је била активна чланица КУД-а и глумила у нашим представама. Једном приликом смо заједно наступили у представи глумећи љубавни пар. Искористио сам прилику да јој кроз шалу изјавим љубави па сам кој казао: „Ово може да се претвори у навику”, а она ми је отресито одговорила: „Сигурна сам да неће!” Међутим, врага! Предомислила се и убрзо је уследило венчање и добили смо ћерку Гордану, која је дипломирани правник.

Данило Вујичић запослио се у Срезу Нови Сад (некадашња управна и самоуправна јединица) 1955. године, где је радио као шеф среске управе за инвестиције. Ту му се испунила жеља да студира па је у Новом Саду уписао Вишу комерцијалну школу, а у Суботици Економски факултет.

– Након укидања срезова, каријеру сам наставио у гиганту „Нафтагасу”, где сам радио као директор финансирања инвестиција, али сам накратко прешао у предузеће „Дунав–Тиса–Дунав” – истиче Вујичић. – Међутим, изненада сам добио позив да се вратим у „Нафтагас” јер су покренуте велике инвестиције, куповала се скупа опрема и било им је потребно моје знање и искуство. Радио сам на изградњи Рафинерије„Нови Сад”, набавци бројних резервоара за нафту и гас, на нафтоводу Крк – Нови Сад – Панчево, изградњи железничке пруге која је водила у рафинерију...

Вујичић је титулу доктора друштвено-економских наука стекао пред одлазак у пензију 1981. године, а тада је ангажован за наставу економије и организације на ФТН-у.  За свој рад у предузећима и факултету добио је бројна признања, међу којима је одликовање Президијума Југославије, Повеља Савеза синдиката Србије, Повеља клубова самоуправљача Југославије, Првомајска награда Синдиката Новог Сада, те бројне новчане награде, плакете и захвалнице...     С. Ковач

Фото: Р. Хаџић

„Рад је створио човека”

Као и у свим аспектима живота, и у професорском послу Данило Вујичић се одлично снашао и стекао поштовање и симпатије студената. Један од њих је инжењер Бранко Ђукић.

– Као дипломац, ишао сам на пословно-информативне семинаре које је држао професор Вујичић и одмах сам схватио да се ради о великом човеку, од кога се може много научити, а посебну помоћ ми је пружио током израде дипломског рада – присетио се Ђукић. – Професора Вујичића најбоље описује изрека „Рад је створио човека”. Међутим, он је био храбар, у животу је увек грабио напред и срећа га је увек служила јер се знао снаћи у свакој ситуацији, не повредивши никог.