Prof. dr Danilo Vujičić proslaviće 9. marta stoti rođendan

Rođen je 1920. godine u Crnoj Gori, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, a želja za učenjem i radom doveli su ga nakon Drugog svetskog rata u Vrbas, a potom u Novi Sad. Radio je kao rukovodilac računovodstvenih, ekonomskih i investicionih poslova, objavio više brošura, knjiga i članaka iz oblasti privrede, bio je profesor Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu (FTN), a nakratko i dopisnik „Dnevnika” i „Borbe”. Kako kaže, tajna dugog života je u izbegavanju svađa, zbijanju šala i radu koji ga je ispunjavao. Tokom karijere nikada se nije posvađao s kolegama, uvek je bio spreman da pomogne i imao je na umu da svaki čovek ima dušu, potrebe i želje.

Danilo Vujičić potiče iz seljačke porodice, ali je još od detinjstva voleo da radi i da uči, te je već s 15 godina dobio prvi posao na izgradnji puta kroz Crnu Goru.

– Bio sam dobar đak i nije mi se ostajalo na selu te sam sreću potražio na Primorju, u ugostiteljstvu i trgovini, što mi je kasnije otvorilo vrata da odem u Sarajevo, gde sam se zaposlio u velikom preduzeću „Jeftanović” – priseća se naš sagovornik. – Oduvek su me zanimale razne stvari. Nemački sam naučio zahvaljujući delovima poznatog priručnika „Nemački u 100 lekcija” koje je objavljivao list „Politika”. Uspeo sam toliko dobro da ovladam jezikom da sam se s Nemcima, kojih je nakon Drugog svetskog rata bilo mnogo u Bosni i Hercegovini, sporazumevao bez problema. U slobodno vreme pohađao sam brojne kurseve, među kojima je bio i knjigovodstveni, koji će, kako se kasnije ispostavilo, biti presudan u poslu kojim sam se bavio. Osim toga, išao sam na časove plesa i daktilografije, a ta veština mi je pomogla da tokom rata budem premešten u vojni štab jer sam znao brzo da kucam na pisaćoj mašini. Zahvaljujući njemu, bio sam zaštićen, imao bolju hranu i mesto za spavanje od mojih saboraca.

Danilo Vujičić bio je dopisnik našeg lista iz Vrbasa početkom pedesetih godina prošlog veka.

– Novinarstvo je lep poziv, iako sam ja bio amater – kaže naš sagovornik, napominjući da je pratio poljoprivredu, naročito stočarstvo. Vremena su bila drugačija – izveštaji i članci su se dostavljali lično, slali poštom ili diktirali telefonom, i to ukoliko je stenograf bio slobodan. Zbog toga sam napravio „kiks” kada je u Vrbasu gostovalo Somborsko pozorište, a ja sam imao zadatak da za „Dnevnik” napišem kratku vest o tome. Međutim, pred sam početak predstave repertoar je promenjen i informacije koje sam ja dostavio bile su pogrešne. Tada se to smatralo velikom greškom, dok se danas, u eri računara i pametnih telefona, takve stvari ispravljaju za nekoliko minuta.

Kada se završio rat, 1946. godine Vujičić se iz Sarajeva preselio u Vrbas kod rođaka. Ubrzo je saznao da se u lokalnoj uljari traži knjigovođa i, na nagovor rodbine, prijavi se na to radno mesto.

– Tokom rata sam naučio posebnu tehniku knjigovodstva koju su koristili Nemci, a koja je tek trebalo da bude uvedena u naša preduzeća. Zahvaljujući tom znanju, munjevito sam napredovao i ubrzo sam postavljen za privrednoračunskog direktora uljare – kaže Vujičić. – Kada je osnovano sindikalno KUD „Đura Jakšić”, predloženo je da budem njegov sekretar. Nedugo potom, u Vrbas je došla došla učiteljica iz Beograda Milena Alargić koja je bila aktivna članica KUD-a i glumila u našim predstavama. Jednom prilikom smo zajedno nastupili u predstavi glumeći ljubavni par. Iskoristio sam priliku da joj kroz šalu izjavim ljubavi pa sam koj kazao: „Ovo može da se pretvori u naviku”, a ona mi je otresito odgovorila: „Sigurna sam da neće!” Međutim, vraga! Predomislila se i ubrzo je usledilo venčanje i dobili smo ćerku Gordanu, koja je diplomirani pravnik.

Danilo Vujičić zaposlio se u Srezu Novi Sad (nekadašnja upravna i samoupravna jedinica) 1955. godine, gde je radio kao šef sreske uprave za investicije. Tu mu se ispunila želja da studira pa je u Novom Sadu upisao Višu komercijalnu školu, a u Subotici Ekonomski fakultet.

– Nakon ukidanja srezova, karijeru sam nastavio u gigantu „Naftagasu”, gde sam radio kao direktor finansiranja investicija, ali sam nakratko prešao u preduzeće „Dunav–Tisa–Dunav” – ističe Vujičić. – Međutim, iznenada sam dobio poziv da se vratim u „Naftagas” jer su pokrenute velike investicije, kupovala se skupa oprema i bilo im je potrebno moje znanje i iskustvo. Radio sam na izgradnji Rafinerije„Novi Sad”, nabavci brojnih rezervoara za naftu i gas, na naftovodu Krk – Novi Sad – Pančevo, izgradnji železničke pruge koja je vodila u rafineriju...

Vujičić je titulu doktora društveno-ekonomskih nauka stekao pred odlazak u penziju 1981. godine, a tada je angažovan za nastavu ekonomije i organizacije na FTN-u.  Za svoj rad u preduzećima i fakultetu dobio je brojna priznanja, među kojima je odlikovanje Prezidijuma Jugoslavije, Povelja Saveza sindikata Srbije, Povelja klubova samoupravljača Jugoslavije, Prvomajska nagrada Sindikata Novog Sada, te brojne novčane nagrade, plakete i zahvalnice...     S. Kovač

Foto: R. Hadžić

„Rad je stvorio čoveka”

Kao i u svim aspektima života, i u profesorskom poslu Danilo Vujičić se odlično snašao i stekao poštovanje i simpatije studenata. Jedan od njih je inženjer Branko Đukić.

– Kao diplomac, išao sam na poslovno-informativne seminare koje je držao profesor Vujičić i odmah sam shvatio da se radi o velikom čoveku, od koga se može mnogo naučiti, a posebnu pomoć mi je pružio tokom izrade diplomskog rada – prisetio se Đukić. – Profesora Vujičića najbolje opisuje izreka „Rad je stvorio čoveka”. Međutim, on je bio hrabar, u životu je uvek grabio napred i sreća ga je uvek služila jer se znao snaći u svakoj situaciji, ne povredivši nikog.