Право на достојанствен одмор: Колико су купалишта прилагођена особама с инвалидитетом?

И док новосадска купалишта годинама уназад раде на оспособљавању својих простора како би одговарала особама са инвалидитетом, некада то није довољно да би их редовно посећивале, каже психолошкиња и активисткиња за права особа са инвалидитетом Татјана Стојшић Петковић.– Ја користим инвалидска колица за кретање, али јако волим да пливам, уопште, волим воду – каже психолошкиња и активисткиња за права особа са инвалидитетом Татјана Стојшић Петковић.

– Управо је та моја љубав и жеља уродила тиме да пронађем и адекватна места за одмор. Одлазак на купалиште за нас је доста компликован. Морате бринути о свему. О томе куда идете, са ким, како, као и да ли су особе са којима идете способне да вам помогну. Потребно вам је неких пет-шест пешкира, јер свако ваше седање на површину захтева нови. То, пре свега, важи за људе који имају телесни инвалидитет. Седање на било какав каменчић или врелу подлогу може нанети озбиљне повреде.

Од 45 јавних базена у Србији, 35 нема приступ за особе са хендикепом. Новосадска купалишта покушавају да оспособе своје капацитете баш у те сврхе, те је Спенс обезбедио хидраулична колица.

– Спенс поседује посебно дизајнирана колица намењена особама са инвалидитетом, као и једну посебну кабину, али недостају полице, чивилуци... Мислим да би требало донети одређена правила како би тачно требало да изгледа кабина за особе са инвалидитетом – наводи саговорница. – Постоји и платформа од кабине до базена, која је такође веома важна. Много би значило да имамо још која колица, како не бисмо обавезивали некога да нас уноси у воду. Мали је број купалишта који имају одговарајуће столице. Наравно, не одговарају ни оне свима, некоме нису довољно дубоке, широке...

Потешкоће које на купалиштима очекују особе са инвалидитетом многе од њих одбијају. Велики број њих и даље је у својим домовима, двориштима и институцијама, из којих не желе да изађу, чиме себи ускраћују основно људско право – право на достојанствен одмор.

– Верујем да постоје и средства и воља да се на купалишта уведу и колица за воду и дизалице које би олакшале улазак – наводи Татјана Стојшић Петковић. – Међутим, када сагледамо живот особа са инвалидитетом, заиста се не зна шта је приоритет. Не можемо да размишљамо о одмору ако још увек нисмо остварили нека основна људска права. Право на лекове, ортопедска помагала, приступачне станове, запослења, пензије... На ком месту је одмор, након свега тога? За почетак, потребно је да особе са инвалидитетом имају своје представнике у државним институцијама, који ће најбоље знати да прикажу наше свакодневне проблеме, и консултовати удружења особа са инвалидитетом пре доношења неких важних одлука. А плажа по којој можете лепо да се крећете, одете куда желите, фотографишете, пливате, дружите се, то је једноставно сан, мада би било сјајно да имамо ту могућност.

Штранд поседује бетонске стазе, због чега се особе са инвалидитетом најчешће и одлучују управо за ову плажу. Има и адекватне тоалете, који им олакшавају боравак на купалишту, мада се често догоди да посетиоци наиђу на закључана врата.

– Улазак у Дунав је немогућа мисија, али Штранд је поприлично прилагођен за кретање особа са инвалидитетом – каже она. – Поседује бетонске стазе, а можете и да дођете до песка. Постоји и дрвена стаза која води до воде, али на њој нема држача, који су нам потребни како бисмо до воде и стигли. То је нешто о чему људи често не размишљају. Наравно, увек се може пронаћи још ставки које би наш боравак на плажи учиниле пријатнијим, али ово је за сада добар помак. Штранд је заиста благо Новог Сада и треба га учинити приступачним за све. Велика предност ове плаже су специјализовани тоалети, али су често закључани или претворени у оставе.

Нови Сад поседује и доста дивљих плажа, које су многим суграђанима омиљено место за дружење са кућним љубимцима и бег од гужве. Ипак, оне су тотално неприступачне за особе са инвалидитетом.

– Уколико бих желела да одем на неку дивљу плажу, како бих, на пример, пустила пса да се купа и игра, то би такође била немогућа мисија – објашњава. – До њих не могу да стигну не само особе са инвалидитетом већ ни старији суграђани који би можда желели.

А. Мати