Pravo na dostojanstven odmor: Koliko su kupališta prilagođena osobama s invaliditetom?

I dok novosadska kupališta godinama unazad rade na osposobljavanju svojih prostora kako bi odgovarala osobama sa invaliditetom, nekada to nije dovoljno da bi ih redovno posećivale, kaže psihološkinja i aktivistkinja za prava osoba sa invaliditetom Tatjana Stojšić Petković.– Ja koristim invalidska kolica za kretanje, ali jako volim da plivam, uopšte, volim vodu – kaže psihološkinja i aktivistkinja za prava osoba sa invaliditetom Tatjana Stojšić Petković.

– Upravo je ta moja ljubav i želja urodila time da pronađem i adekvatna mesta za odmor. Odlazak na kupalište za nas je dosta komplikovan. Morate brinuti o svemu. O tome kuda idete, sa kim, kako, kao i da li su osobe sa kojima idete sposobne da vam pomognu. Potrebno vam je nekih pet-šest peškira, jer svako vaše sedanje na površinu zahteva novi. To, pre svega, važi za ljude koji imaju telesni invaliditet. Sedanje na bilo kakav kamenčić ili vrelu podlogu može naneti ozbiljne povrede.

Od 45 javnih bazena u Srbiji, 35 nema pristup za osobe sa hendikepom. Novosadska kupališta pokušavaju da osposobe svoje kapacitete baš u te svrhe, te je Spens obezbedio hidraulična kolica.

– Spens poseduje posebno dizajnirana kolica namenjena osobama sa invaliditetom, kao i jednu posebnu kabinu, ali nedostaju police, čiviluci... Mislim da bi trebalo doneti određena pravila kako bi tačno trebalo da izgleda kabina za osobe sa invaliditetom – navodi sagovornica. – Postoji i platforma od kabine do bazena, koja je takođe veoma važna. Mnogo bi značilo da imamo još koja kolica, kako ne bismo obavezivali nekoga da nas unosi u vodu. Mali je broj kupališta koji imaju odgovarajuće stolice. Naravno, ne odgovaraju ni one svima, nekome nisu dovoljno duboke, široke...

Poteškoće koje na kupalištima očekuju osobe sa invaliditetom mnoge od njih odbijaju. Veliki broj njih i dalje je u svojim domovima, dvorištima i institucijama, iz kojih ne žele da izađu, čime sebi uskraćuju osnovno ljudsko pravo – pravo na dostojanstven odmor.

– Verujem da postoje i sredstva i volja da se na kupališta uvedu i kolica za vodu i dizalice koje bi olakšale ulazak – navodi Tatjana Stojšić Petković. – Međutim, kada sagledamo život osoba sa invaliditetom, zaista se ne zna šta je prioritet. Ne možemo da razmišljamo o odmoru ako još uvek nismo ostvarili neka osnovna ljudska prava. Pravo na lekove, ortopedska pomagala, pristupačne stanove, zaposlenja, penzije... Na kom mestu je odmor, nakon svega toga? Za početak, potrebno je da osobe sa invaliditetom imaju svoje predstavnike u državnim institucijama, koji će najbolje znati da prikažu naše svakodnevne probleme, i konsultovati udruženja osoba sa invaliditetom pre donošenja nekih važnih odluka. A plaža po kojoj možete lepo da se krećete, odete kuda želite, fotografišete, plivate, družite se, to je jednostavno san, mada bi bilo sjajno da imamo tu mogućnost.

Štrand poseduje betonske staze, zbog čega se osobe sa invaliditetom najčešće i odlučuju upravo za ovu plažu. Ima i adekvatne toalete, koji im olakšavaju boravak na kupalištu, mada se često dogodi da posetioci naiđu na zaključana vrata.

– Ulazak u Dunav je nemoguća misija, ali Štrand je poprilično prilagođen za kretanje osoba sa invaliditetom – kaže ona. – Poseduje betonske staze, a možete i da dođete do peska. Postoji i drvena staza koja vodi do vode, ali na njoj nema držača, koji su nam potrebni kako bismo do vode i stigli. To je nešto o čemu ljudi često ne razmišljaju. Naravno, uvek se može pronaći još stavki koje bi naš boravak na plaži učinile prijatnijim, ali ovo je za sada dobar pomak. Štrand je zaista blago Novog Sada i treba ga učiniti pristupačnim za sve. Velika prednost ove plaže su specijalizovani toaleti, ali su često zaključani ili pretvoreni u ostave.

Novi Sad poseduje i dosta divljih plaža, koje su mnogim sugrađanima omiljeno mesto za druženje sa kućnim ljubimcima i beg od gužve. Ipak, one su totalno nepristupačne za osobe sa invaliditetom.

– Ukoliko bih želela da odem na neku divlju plažu, kako bih, na primer, pustila psa da se kupa i igra, to bi takođe bila nemoguća misija – objašnjava. – Do njih ne mogu da stignu ne samo osobe sa invaliditetom već ni stariji sugrađani koji bi možda želeli.

A. Mati