Предрасуде и стереотипи коче пут ка равноправности

Према процени Светске здравствене организације и Групације светске банке, око милијарду људи (15 одсто читаве популације) има неки облик инвалидитета, а у Србији десет одсто укупног броја становника. Иако свако од нас у свом окружењу има макар једну такву особу, као грађани смо недовољно информисани о њиховом животу. Одатле проистичу бројни стереотипи: да је имати инвалидитет трагедија, да су особе које и поред тога заснују породице изузетне, а њихови супружници хероји, да воде досадне животе без догађаја...

– Инвалидитета има много: урођених, стечених, видљивих, невидљивих, привремених, трајних, менталних, моторних, па и комбинација свега овог – каже психолошкиња Татјана Стојшић Петковић, која је у јулу ове године изабрана за председницу Националне организације особа са инвалидитетом. – Сва стања су нормална, нису прелазна, и не треба се бојати контакта.

Да би се постигла равноправност у друштву, потребно је повећати видљивост особа са инвалидитетом.

– Ни у једном буквару или uybеniku немамо слику дечака или девојчице са слушним апаратом, наочарима, штапом или инвалидским колицима, не дај боже часопис о лепоти и здрављу, осим ако је циљано прича везана за особе са инвалидитетом. На модним ревијама је просто неприхватљиво да видите жену без руке или ноге, сем ако се сензационалистички не извештава. Онда не чуди што су деца врло често непријатељски расположена према вршњацима са инвалидитетом у вртићу или школи – каже психолошкиња.

Будући да се ставови друштва рефлектују и кроз језик, погрешне изразе који су се усталили ваљало би променити јер приказују особе са инвалидитетом као немоћне или мање цењене од других, додаје она.

– Припремајући се једном за трибину сличну овој, суочила сам се са нечим што не би требало да стоји ни на једном медицинском извештају: да сам непокретна. Без обзира на то што користим инвалидска колица од своје седме године, не видим себе као неког ко може да живи између четири зида. Ја се и те како крећем, и уз помоћ кола, и захваљујући својој асистенткињи – напомиње.

Како признаје консултанткиња у области приступачног окружења по принципима „Дизајн за све” Марија Вребалов Ђорђевић, након интервјуа који су рађени са њом врло често није желела да ауторизује текст због тога што је свугде инвалидитет у првом плану. „За велике домете ове невероватне жене заслужни су снажан дух и задивљујућа воља, који нису дозволи да поклекне када је пре нешто више од 20 година у тешкој саобраћајној несрећи задобила повреде које су је заувек приковале за колица” – само је један од примера сензационализма који, у суштини, урушава људска права, напомиње она.

– Када реченица почиње овако: „Упркос бројним мукама које је преживела”, наставак је потпуно неважан због тога што је фокус читаоца управо на тешким животним искуствима. Ако инвалидност није тема емисије, филма или интервјуа, не треба је спомињати. Прилози могу да буду информативни, едукативни, романтизовани, то је све у реду, али драматизација, давање надљудских особина, глорификација, или супротно томе: сажаљевање, стављање особе у инфериоран, дефанзиван положај, никада нису добар избор да се извештава и пише. Своје претпоставке и предрасуде не треба стављати у први план и њима започињати комуникацију. Мени је, рецимо, много лакше по кишном времену да електричним колицима стигнем до жељене тачке него особи која иде аутобусом. То што имамо инвалидитет не значи да ствари не радимо квалитетно као и остали, само их ми обављамо на другачији начин. Наши животи јесу комплекснији, али су свакодневне потребе једнаке за све људе.

С. Милачић