Predrasude i stereotipi koče put ka ravnopravnosti

Prema proceni Svetske zdravstvene organizacije i Grupacije svetske banke, oko milijardu ljudi (15 odsto čitave populacije) ima neki oblik invaliditeta, a u Srbiji deset odsto ukupnog broja stanovnika. Iako svako od nas u svom okruženju ima makar jednu takvu osobu, kao građani smo nedovoljno informisani o njihovom životu. Odatle proističu brojni stereotipi: da je imati invaliditet tragedija, da su osobe koje i pored toga zasnuju porodice izuzetne, a njihovi supružnici heroji, da vode dosadne živote bez događaja...

– Invaliditeta ima mnogo: urođenih, stečenih, vidljivih, nevidljivih, privremenih, trajnih, mentalnih, motornih, pa i kombinacija svega ovog – kaže psihološkinja Tatjana Stojšić Petković, koja je u julu ove godine izabrana za predsednicu Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom. – Sva stanja su normalna, nisu prelazna, i ne treba se bojati kontakta.

Da bi se postigla ravnopravnost u društvu, potrebno je povećati vidljivost osoba sa invaliditetom.

– Ni u jednom bukvaru ili uybeniku nemamo sliku dečaka ili devojčice sa slušnim aparatom, naočarima, štapom ili invalidskim kolicima, ne daj bože časopis o lepoti i zdravlju, osim ako je ciljano priča vezana za osobe sa invaliditetom. Na modnim revijama je prosto neprihvatljivo da vidite ženu bez ruke ili noge, sem ako se senzacionalistički ne izveštava. Onda ne čudi što su deca vrlo često neprijateljski raspoložena prema vršnjacima sa invaliditetom u vrtiću ili školi – kaže psihološkinja.

Budući da se stavovi društva reflektuju i kroz jezik, pogrešne izraze koji su se ustalili valjalo bi promeniti jer prikazuju osobe sa invaliditetom kao nemoćne ili manje cenjene od drugih, dodaje ona.

– Pripremajući se jednom za tribinu sličnu ovoj, suočila sam se sa nečim što ne bi trebalo da stoji ni na jednom medicinskom izveštaju: da sam nepokretna. Bez obzira na to što koristim invalidska kolica od svoje sedme godine, ne vidim sebe kao nekog ko može da živi između četiri zida. Ja se i te kako krećem, i uz pomoć kola, i zahvaljujući svojoj asistentkinji – napominje.

Kako priznaje konsultantkinja u oblasti pristupačnog okruženja po principima „Dizajn za sve” Marija Vrebalov Đorđević, nakon intervjua koji su rađeni sa njom vrlo često nije želela da autorizuje tekst zbog toga što je svugde invaliditet u prvom planu. „Za velike domete ove neverovatne žene zaslužni su snažan duh i zadivljujuća volja, koji nisu dozvoli da poklekne kada je pre nešto više od 20 godina u teškoj saobraćajnoj nesreći zadobila povrede koje su je zauvek prikovale za kolica” – samo je jedan od primera senzacionalizma koji, u suštini, urušava ljudska prava, napominje ona.

– Kada rečenica počinje ovako: „Uprkos brojnim mukama koje je preživela”, nastavak je potpuno nevažan zbog toga što je fokus čitaoca upravo na teškim životnim iskustvima. Ako invalidnost nije tema emisije, filma ili intervjua, ne treba je spominjati. Prilozi mogu da budu informativni, edukativni, romantizovani, to je sve u redu, ali dramatizacija, davanje nadljudskih osobina, glorifikacija, ili suprotno tome: sažaljevanje, stavljanje osobe u inferioran, defanzivan položaj, nikada nisu dobar izbor da se izveštava i piše. Svoje pretpostavke i predrasude ne treba stavljati u prvi plan i njima započinjati komunikaciju. Meni je, recimo, mnogo lakše po kišnom vremenu da električnim kolicima stignem do željene tačke nego osobi koja ide autobusom. To što imamo invaliditet ne znači da stvari ne radimo kvalitetno kao i ostali, samo ih mi obavljamo na drugačiji način. Naši životi jesu kompleksniji, ali su svakodnevne potrebe jednake za sve ljude.

S. Milačić