Пречанска лексика: Глогиње или зашто и дрвеће понекад мора да провришти

То су код нас копривић и глог. Опет неком игром случаја, плод првог, тамнољубичасту бобицу, ми у Новом Саду зовемо глогињом, иако је плод правог глога јаркоцрвен. Међутим, оба су јестива, глођу се, али им је коштица већа од омотача па се њима не можеш заситити, већ само мало освежити, забавити и добити апетит за нечим што обилатије пуни уста. 

Елем, судбина копривића (у Сомбору званог још и бођош) пре неколико година узбудила је и дигла на ноге читав Србобран. Горостасни дрворед тог дођоша у наше крајеве у самом центру некада града усред Бачке (сада тек варошице) оборен је, исечен за рекордно кратко време, како би се могао јасније видети будући изглед главног трга, наводно лепшег од садашњег. Локална власт није рекла и старијег, јер су та стабле била готово стогодишња, али тврди како су своје одрадила, нека болесна и оштећена, свеједно зрела за сечу. 

Ништа необично јер су слично прошла и многа њихова копривићка браћа на другим местима, па и у Новом Саду, али сасвим тихо, без одбране. Неке генерације се још сећају октобарског грицкња глогиња у Радничкој улици (најбоље су после првог мраза), па око мађарске гимназије у Футошкој, мада је мени у најлепшем сећању дрворед у Петра Драпшина. Не знам да ли још увек постоји, баш као ни да ли је шор добио ново име. Дешава се. Сасвим случајно, на Бегечкој јами, риболовачком насељу, постоје и копривић и глог, на месту које још нису запоселе канадске тополе. Копривић је типичан за своју горостасну врсту. Огроман је, тамнозелен и, кажу, јако стар. Глог је, пак, неугледан, овај наш баш и кржљав (заклоњен је другим дрвећем), наравно бодљикав и зато негостољубив. Не бисмо ни знали да (по)стоји да наследници једне од викендица, љубитељи природе, нису истакли натпис у његовој близини да је то црни глог, под заштитом је, а његово уништење - кажњиво. Не верујем да су то знали и шумари када су не тако давно до темеља посекли шуму разног дрвећа, тамо према Брашиној чарди, где сигурно има још који пањ овог „црње”, али остао је осуђен да труне у сенци топола. 

Свеједно, глога, било које врсте, код нас има само још у пословицама и неким (доста чудним) обичајима. Некад су плашили децу глоговим прутом (зато што је јако бодљикав), а не тако давно, једна „делегација” тада популарне политичке партије је чак и марширала с глоговим коцем не би ли њиме пробола покојног маршала Тита. Да се оснивач несврстаног покрета у свету - не би повампирио. То је, наводно, најбољи и једини такав лек, има о томе много више у Пекићевом „Златном руну”. Акцију су забележиле све новине на овим просторима, готово као србобрански масакр бођоша, али је убрзо све заборављено. Штета јер смо по таквом „обичају” сигурно међу водећим бизаријама (читај: свињаријама) у свету. Да смо тада били близу срцу холивудској продукцији, као што смо сада, могао би то испасти светски хит. Мада још није касно. Материјала има доста за спектакуларан сценарио. 

Вампир је, иначе, једина српска реч која се нашла и у „Енциклопедији Британици“, свим светским речницима, па бисмо могли патентирати и “бушење” опасних покојника. Да тако ближе објаснимо још једну светску реч „балканизација”, за коју нисам веровао да постоји у енциклопедијама, све док ме није увредила вест у кливлендском листу „Плејн дилер,” где се неки дилер дроге жалио на то како се његово предграђе „балканизирало”. (Иначе, „дилер” из назива листа значи - поштен трговац.) Погледам у тек добијен амерички речник, када тамо у пет редова објашњено како је то процес дељења и уситњавања регије или територије, уз трвења и сукобе тамошњих житеља. Наравно, могао сам да вриштим и протестујем колико и копривић и глог.

Павле Малешев