Поводом филма „Дара из Јасеновца”: О геноциду, холокаусту и логорима

Било да су у питању нацистички, односно фашистички (усташки и четнички) злочини, логори и затвори, или логори смрти у Немачкој, Пољској, Норвешкој, Југославији (тј. Хрватској, Босни и Херцеговини, Србији), ови филмови се баве геноцидом над Јеврејима, Србима и Ромима, пре свега, између 1941. и 1945. године. Премда је логорско искуство Југословена документовано у различитим изворима (музеји и архиви, документа, фотографије, предмети), а тема холокауста је пронашла своје место и у другим уметностима (књижевност, позориште, ликовна уметност, музика), ипак су филмска (и телевизијска) сведочанства била и остала најпотреснија, најутицајнија и најшире акципирана. Најбољи пример је управо најновији филм „Дара из Јасеновца“, сниман 2019. и 2020. године, који почео да се приказује у Америци, почетком фебруара 2021. године. У априлу се очекује и београдска премијера.

Непосредно после завршетка Другог светског рата, 1945. године, у селу и логору Јасеновац, пронађени су снимци које су оставили усташе, како би оповргли тврдње о масовним злочинима над Србима, Јеврејима и Ромима. Ти снимци, ипак, сведоче о геноциду. Они су, уз друге снимке логора и жртава, приказивани у филмским журналима првих година после рата. Први филм који је произведен у послератној Југославији, истовремено и први филм о нацистичким логорима уопште, био је филм “Јасеновац” (1945), по сценарију и у режији Густава Гаврина и Косте Хлаватија. Филм је црно-бели, моно, у трајању од 16 минута. Потресно сведочанство о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима.

Масовни злочини над Србима започети су још 1941. године на територији Независне државе Хрватске. Масакр у Благају, који су извршиле усташе над Србима из Вељуна и околине, од 6. до 8. маја 1941. године, био је први масовни злочин и геноцид над Србима на Кордуну. Иако је овај злочин детаљно реконструисан, о њему нису остала филмска сведочанства.

Бројни су покољи извршени 1942. године. Издвојићу усташки покољ у Цетинграду, масовно убиство Срба (највише деце млађе од 15 година) у околини кордунашке варошице Цетинград. Ни о овим покољима нису остављена филмска сведочанства.

Филм „Дара из Јасеновца“ није могао да буде снимљен на простору Јасеновца, већ у Србији, код села Колут, у близини Сомбора, односно на локалитетима Беле Цркве. Финансијски је подржан од Владе Републике Србије, као и Владе Републике Српске, Филмског центра Србије и других институција. Реч је несумњиво о великом пројекту, али и о, подвуцимо то још једном, потресном филмском сведочанству, о страдањима Срба у усташком логору Јасеновац, које је снимљено 75 година после затварања тог логора смрти. Филм „Дара из Јасеновца“ је узбуркао многе духове, с разлогом, јер оваква тема никог не оставља равнодушним.

Тек 1955. године снимљен је први играни филм у југословенској продукцији (односно у копродукцији), који за тему има логоре. Реч је филму “Крвави пут” – норвешко-југословенској копродукцији, у режији К. Бергстрома и Радоша Новаковића. У њему је испричана судбина заробљених југословенских партизана које су Немци послали у норвешке логоре.

Године 1959. је снимљен филм “Капо”, у режији Ђила Понтекорва, у француско/италијанско/југословенској копродукцији. Поводом овог филма, који је био номинован за Оскара, а данас се сматра класиком, покренута су нека питања на тему етике и естетике филма која су и данас релевантна.

Још један југословенски филм који говори о логорима нашао се 1960. године у номинацији за Оскара за најбољи страни филм – “Девети круг”, у режији Франца Штиглица. Поред номинације за Оскара, филм је био номинован и за Златну палму у Кану, а добио је Велику златну арену у Пули за најбољи филм, као и Златне арене за сценарио (Зора Дирнбах),  за главну женску улогу (Душица Жегарац), за споредну улогу (Бранко Татић), за камеру (Иван Маринчек) и за музику (Бранимир Сакач), као и награду публике – „Јелен“. Филм је, несумњиво, био успешан, награђиван и гледан.

Поводом испадања из трке “Даре из Јасеновца”, Душан Ковачевић  сматра да се то могло наслутити: филм је само послужио за наставак политичих обрачуна који на овим просторима трају деценијама. Љубиоје Ршумовић опет говори о “америчком зиду” према Србији који спроводе нови светски поредак, а Љубиша Ристић сматра да је ипак најважније да филм види што више људи, да посведочи о потресним сликама из прошлости, како код нас, тако и у Европи, и другим континентима.

Посебно место у филмском опусу који се бави холокаустом у Југославији, припада југословенском и хрватском филмском редитељу Лордану Зафрановићу (рођен 1944. године). Као млад је са филмском екипом у време Југославије радио на снимању близу усташког логора Јасеновац, где се први пут сусрео са архивском филмском грађом, фотографијама, сведочењима и документима о усташким злочинима. У једночасовном интервуу који је 2011. дао за Радио-телевизију Републике Српске, изјавио је да је овај сусрет са усташким злочинима у Јасеновцу на њега оставио „страховит утисак“, што је обележило његову каријеру и навело га да сними филмове: “Окупација у 26 слика”, “Крв и пепео Јасеновца”, “Пад Италије”, “Вечерња звона”, “Залазак столећа / Тестамент Л. З.” и друге.

Снимао је суђење усташи Андрији Артуковићу, 1986. године, што га је у време доласка ХДЗ-а на власт довело у сукоб са Фрањом Туђманом. У интервјуу за РТРС 2011. је изјавио да се 1989. и 1990. вратио велики број усташа у Југославију, те да је дошло до масовне смене запослених у тадашњој Радио-телевизији Загреб. Ово га је онемогућило да заврши филм о суђењу Андрији Артуковићу. Са Фрањом Туђманом је дошао у сукоб 1989. и 1990. око броја жртава у усташком логору Јасеновац. Зафрановић је том приликом Туђмана назвао „историчарем аматером“. Пошто је 1991. страховао да ће његов филм бити уништен, узео је негатив филма о суђењу Андрији Артуковићу и уз помоћ пријатеља отишао у Словенију, а одатле у Беч, па у Клагенфурт, затим у Париз, да би се поново вратио у Беч и Праг, где је завршио филм. Према његовим речима, због филма о суђењу Андрији Артуковићу је на њега „покренут лов“ и „позив на ликвидацију“ у јавним медијима Хрватске, а због документарног филма “Крв и пепео Јасеновца”, Фрањо Туђман га је прогласио „непријатељем хрватског народа“.

После филма “Крв и пепео Јасеновца” (1983), намеравао је да сними документарни филм “Ђеца Козаре”, по сценарију Арсена Диклића, али од 1989. године, када је поднео захтев за тај пројекат, до данас (2021), није му то пошло за руком. Тек су 2020. године, одобрена средства за реализацију овог пројекта.

До појаве филма “Дара из Јасеновца”, Зафрановићев филм “Крв и пепео Јасеновца” је био најпотресније сведочанство о Јасеновцу, као најстрашнијем логору смрти, о том “Аушвицу на Балкану“, како је он прозван, због величине и тежине злочина који је овде почињен од стране усташа, а над Србима, Јеврејима, Ромима и другим народима Југославије.

„Дара из Јасеновца“ је филм који је снимљен 2020. године, по сценарију Наташе Дракулић, а у режији Предрага Антонијевића. Филм је базиран на  аутентичним сведочанствима преживелих логораша које су у овом филму упечатљиво „одглумила“ деца и млади глумци из Републике Српске, међу којима је, свакако, најизразитија Биљана Чекић, носилац насловне улоге, девојчице Даре која са својом породицом доспева у логор смрти.

У овом филму, који говори о страдањима Срба (како одраслих мушкараца и жена, тако и деце, с посебним акцентом на дечја страдања), у логору смрти Јасеновац, током Независне Државе Хрватске, потресне улоге су остварили глумци из Бања Луке: Ања Станић, као Дарина мајка и Златан Видовић, у улози Дариног оца, односно Сандра Љубојевић и Николина Фригановић, у улогама логорашица. Запажене улоге су имали глумци из Србије: Марко Јанкетић, Игор Ђорђевић, Наташа Нинковић, Вук Костић, Бојан Жировић и други.

Зоран Ђерић