Полицијски час на тромеђи Срема, Бачке и Баната

Из њеног махања репом, закључих да је не интересује много хоћу ли ја срести некога и како ћу саставити текст, а исто тако је била незаинтересована на моје озбиљно упозорење да ће се током полицијског часа, за разлику од мене који сам у „Дневнику“ задужио дозволу, она кретати без адекватног одобрења... Пашче к'о пашче, не разуме озбиљност ситуације, већ у пар скокова излете кроз капију, не слушајући како јој говорим да ћу, ако нас зауставе, пред полицијом негирати било какву повезаност, па нек се сналази...  

Двојица најактивнијих које смо срели на овом путешествију, за „Дневник“ су се представили конспиративним именима Мирко и Славко. Лепе дане и изолацију користе за завршне радове на својој новој кући на једном од брда изнад Дунава. Прошле недеље када сам туда пролазио, радила је мешалица уз „подршку“ Шабана Шаулића, а сада су на ред дошле стазе од бехатона.

Нема ових дана мајстора, па се сами сналазимо, ваљда ће испасти како треба, каже Мирко или Славко

Немој само да после имамо проблема ако изађемо у новинама..., додају.

На брзину смо утврдили да у томе што сређују своје двориште нема кажњивих елемената, па су самоуки мајстори пристали и на фотографисање.

Прва пауза била је на петом километру, на једној клупици мало испод винарије „Шапат“, са које пуца поглед преко Дунава на Лочку аду и село Лок. Опоравак уз чудотворни „бананабред“, плазму и грануле, наговестио је да нам 1,5 литара воде можда и неће бити довољно за цео пут.

Са повеликим руским војним двогледом окаченим око врата, вероватно сам помало одавао утисак неког ко би могао да представља „продужену руку“ репресивног система са задатком да провери и дојави „тамо где треба“ евентуална кршења забране кретања по викенд насељима. То сам схватио када је једна старија жена видевши ме са 50-60 метара како наизменично „надгледам“ двогледом, а затим фотографишем, нагло навукла маску на лице, а затим ужурбано утрчала у једно од дворишта. Да ствар буде гора, као да је и Шурда схватила да је од „бегунца од закона“ изненада постала полуслужбени пас на задатку те потрча и залаја према оној жени што је сигурно запечатило утисак.

Већ после двадесетак минута могао сам да видим „шта власт уради од кучке“... Сада већ са самопоуздањем неког ко је задужен за заводи ред, Шурда се устреми на четворо Београђана које срећемо на прашњавом путу ка споменику. Извињавам се, рекох пас ми тренутно кубури са идентитетом...  Опраштају и кажу да су у шетњи по комшилуку, али обзиром да смо на путу - фотографија само с леђа. Један од млађих из ове групе похвали се препознатљивим Трамповим црвеним качкетом са исписаним слоганом америчког председника...

Размишљајући шта би у Доналдовом кабинету у Вашингтону рекли када би им стигла фактура из службе маркетинга „Дневника“ и да ли он зна да се његови црвени качкети носе кроз сланкаменачке атаре, стигосмо до одредишта – шеснаест метара високог каменог споменика подигнутог у част велике битке која се одиграла 19. августа 1691. године  између аустријске и турске војске на брду Михаљевац код Старог Сланкамена. Погинуло је укупно око 30 хиљада људи, а победиле су аустријске снаге уз подршку 10 хиљада српских бораца. Споменик на ком су уклесани стихови Јована Јовановића – Змаја, откривен је 18. августа 1892. уз присуство око 15 хиљада људи пред којима је певало и Прво београдско певачко друштво које је водио Стеван Мокрањац. Оно што је можда занимљивије од споменика јесте што се са тог места преко Дунава добро виде и Бачка и Банат јер је Тител „преко пута“, а види се и мост преко Тисе као и њено ушће у Дунав. Са двогледом, из неких позиција у банатској даљини види се чак и плава зграда зрењанинске болнице...        

У повратку, када ми је мобилни јавио да сам управо прешао око 13 хиљада корака, односно 10 километара, сину ми и одговор на питање о качкету – па наравно да се зна и за качкет у сремској недођији. Јер ако већ ноћима гледамо размештање некаквих сателита, а овај мој „Хуавеј“ већ сад зна тачно у корак колико сам прешао, вероватно је и такав знаменити качкет снимљен и пре него што буде објављен у „Дневнику“. Негде у исто време, под дејством вишесатне шетње по сунцу и несташице воде, Шурда је поднела неопозиву оставку на место службеног пса, фокусирајући се на голи опстанак и безбедан повратак у двориште и хладовину што нам је до краја пута био заједнички интерес.

Текст и фото: Нико Перковић