Policijski čas na tromeđi Srema, Bačke i Banata

Iz njenog mahanja repom, zaključih da je ne interesuje mnogo hoću li ja sresti nekoga i kako ću sastaviti tekst, a isto tako je bila nezainteresovana na moje ozbiljno upozorenje da će se tokom policijskog časa, za razliku od mene koji sam u „Dnevniku“ zadužio dozvolu, ona kretati bez adekvatnog odobrenja... Pašče k'o pašče, ne razume ozbiljnost situacije, već u par skokova izlete kroz kapiju, ne slušajući kako joj govorim da ću, ako nas zaustave, pred policijom negirati bilo kakvu povezanost, pa nek se snalazi...  

Dvojica najaktivnijih koje smo sreli na ovom putešestviju, za „Dnevnik“ su se predstavili konspirativnim imenima Mirko i Slavko. Lepe dane i izolaciju koriste za završne radove na svojoj novoj kući na jednom od brda iznad Dunava. Prošle nedelje kada sam tuda prolazio, radila je mešalica uz „podršku“ Šabana Šaulića, a sada su na red došle staze od behatona.

Nema ovih dana majstora, pa se sami snalazimo, valjda će ispasti kako treba, kaže Mirko ili Slavko

Nemoj samo da posle imamo problema ako izađemo u novinama..., dodaju.

Na brzinu smo utvrdili da u tome što sređuju svoje dvorište nema kažnjivih elemenata, pa su samouki majstori pristali i na fotografisanje.

Prva pauza bila je na petom kilometru, na jednoj klupici malo ispod vinarije „Šapat“, sa koje puca pogled preko Dunava na Ločku adu i selo Lok. Oporavak uz čudotvorni „bananabred“, plazmu i granule, nagovestio je da nam 1,5 litara vode možda i neće biti dovoljno za ceo put.

Sa povelikim ruskim vojnim dvogledom okačenim oko vrata, verovatno sam pomalo odavao utisak nekog ko bi mogao da predstavlja „produženu ruku“ represivnog sistema sa zadatkom da proveri i dojavi „tamo gde treba“ eventualna kršenja zabrane kretanja po vikend naseljima. To sam shvatio kada je jedna starija žena videvši me sa 50-60 metara kako naizmenično „nadgledam“ dvogledom, a zatim fotografišem, naglo navukla masku na lice, a zatim užurbano utrčala u jedno od dvorišta. Da stvar bude gora, kao da je i Šurda shvatila da je od „begunca od zakona“ iznenada postala poluslužbeni pas na zadatku te potrča i zalaja prema onoj ženi što je sigurno zapečatilo utisak.

Već posle dvadesetak minuta mogao sam da vidim „šta vlast uradi od kučke“... Sada već sa samopouzdanjem nekog ko je zadužen za zavodi red, Šurda se ustremi na četvoro Beograđana koje srećemo na prašnjavom putu ka spomeniku. Izvinjavam se, rekoh pas mi trenutno kuburi sa identitetom...  Opraštaju i kažu da su u šetnji po komšiluku, ali obzirom da smo na putu - fotografija samo s leđa. Jedan od mlađih iz ove grupe pohvali se prepoznatljivim Trampovim crvenim kačketom sa ispisanim sloganom američkog predsednika...

Razmišljajući šta bi u Donaldovom kabinetu u Vašingtonu rekli kada bi im stigla faktura iz službe marketinga „Dnevnika“ i da li on zna da se njegovi crveni kačketi nose kroz slankamenačke atare, stigosmo do odredišta – šesnaest metara visokog kamenog spomenika podignutog u čast velike bitke koja se odigrala 19. avgusta 1691. godine  između austrijske i turske vojske na brdu Mihaljevac kod Starog Slankamena. Poginulo je ukupno oko 30 hiljada ljudi, a pobedile su austrijske snage uz podršku 10 hiljada srpskih boraca. Spomenik na kom su uklesani stihovi Jovana Jovanovića – Zmaja, otkriven je 18. avgusta 1892. uz prisustvo oko 15 hiljada ljudi pred kojima je pevalo i Prvo beogradsko pevačko društvo koje je vodio Stevan Mokranjac. Ono što je možda zanimljivije od spomenika jeste što se sa tog mesta preko Dunava dobro vide i Bačka i Banat jer je Titel „preko puta“, a vidi se i most preko Tise kao i njeno ušće u Dunav. Sa dvogledom, iz nekih pozicija u banatskoj daljini vidi se čak i plava zgrada zrenjaninske bolnice...        

U povratku, kada mi je mobilni javio da sam upravo prešao oko 13 hiljada koraka, odnosno 10 kilometara, sinu mi i odgovor na pitanje o kačketu – pa naravno da se zna i za kačket u sremskoj nedođiji. Jer ako već noćima gledamo razmeštanje nekakvih satelita, a ovaj moj „Huavej“ već sad zna tačno u korak koliko sam prešao, verovatno je i takav znameniti kačket snimljen i pre nego što bude objavljen u „Dnevniku“. Negde u isto vreme, pod dejstvom višesatne šetnje po suncu i nestašice vode, Šurda je podnela neopozivu ostavku na mesto službenog psa, fokusirajući se na goli opstanak i bezbedan povratak u dvorište i hladovinu što nam je do kraja puta bio zajednički interes.

Tekst i foto: Niko Perković