Пијанисткиња из Одесе крај Шапца пронашла породицу свог деде – Србина

Рођена је у летонском граду Даугавпилс (тада СССР), а део историје породице дуго је била тајновита. Наиме, њена бака Ана је током Другог светског рата као девојка из завичаја одведена на принудни рад у Немачкој и ту заљубила у младог Србина, заробљеног југословенског војника. Остала је у другом стању и родила сина Александра, који никад није упознао оца, јер је Иван Кнежевић - нестао.

Кад га Ана после порођаја није успела наћи у логору, помислила је да је умро или стрељан. За успомену на њега остала само Иванова слика, са дирљивом посветом: „Мојој жени Ани, од Кнежевић Ивана, чувај слику као зеницу ока, мом сину или дочки (кћери)“, мешајући српски и руски, како је вероватно разговарао са Аном. Она се после вратила у Летонију, удала, добила другу децу, а сину Александру увек говорила да је дете војника несталог у рату.

Његова ћерка Маргарита је рано испољила изузетан талент, у родном граду почела је да учи клавир, а после средње школе наставила студије на Државном конзерваторијуму у Одеси, у Украјини, у класи професора Вјачеслава Дашковског. Тамо се заљуби у колегу из Србије, студента хармонике Зорана Вујовића. Са звањем магистра, требало је да спреми докторат у Тросингену, али су се њих двоје венчали и дошли у Шабац, те запослили у музичкој школи. Маргарита је први пут дошла у Југославију 1993. године, у доба хиперинфлације, беспарице и грађанског рата у окружењу, али данас вели да је ништа није бринуло.

- Ја сам из генерације која је кроз живот ишла вођена срцем. Кад се заљубиш, не гледаш препреке, већ мислиш да све можеш савладати. Било ми је лепо и нисам жалила што нисам отишла у Немачку.

Дошавши у Шабац пожелела је да пронађе породицу свог деде, али је одустала јер је сазнала да Кнежевића има по целој Југославији. Ипак, новинарка „Гласа Подриња“ Стана Муњић се заинтересовала за њено пореклу и објавила чланак „Рускиња у дединој земљи“, а прочитали су га и рођаци Ивана Кнежевића, који су живели тек двадесетак километара од Шапца.

- Једног дана су дошли у школу, потражили ме и рекли да су рођаци деде Ивана из села Крнуле - сећа се Маргарита. - Прво је изгледало невероватно, али кад смо поразговарали, видели смо да се све уклапа. Била сам пресрећна! Ето, ја сам из Летоније морала доћи у Одесу на студије, да ту упознам будућег мужа, дођем у Шабац и нађем породицу свог деде. Просто, судбина да нађем своје корене.

Испоставило се да је Ивко, како су га звали, пре рата био ожењен и његова супруга је одмах препознала мужа на слици. У логору се тешко разболео, па га је управа послала на лакши посао, на имање неког сељака, одакле се више није враћао „међу жице“. Пред смрт се поверио пријатељу из заробљеништва: „Ако сам се о неког у животу огрешио, то је једна млада Рускиња, која је остала трудна и можда ми родила дете.“ Преминуо је 1990. године, сахрањен на гробљу у Крнулама и никад није упознао унуку.

И многе друге подударности су потврдиле да је заиста Маргаритин деда. Наиме, кад је баба Ана видела фотографију Ивковог млађег брата, питала је: „Откуд мој Сашка овде?“, толико је њен син Александар личио на Ивковог брата. Затим и музички ген. Ивко је свирао хармонику и лепо певао руске песме, а Маргаритин отац, у већ зрелим годинама желео је да свира исти инструмент и научио ге. И, тврди Маргарита, и он је имао савршен слух.

И тако је, после много година, срећно је завршена потрага за сродницима у Србији. Кнежевићи су њену породицу прихватили срдачно, као своје.

- Фантастично је што сам ођедном добила много драгих, нових рођака, целу фамилију Кнежевић – разнежена је Маргита.

Она и Зоран Вујовић имају ћерку Ану и сина Петра. Маргарита је после Шапца предавала клавир у Новом Саду и Ваљеву, а сад је у Сремској Митровици, у Музичкој школи „Петар Кранчевић“ професорка је клавира, из чије класе су изашли многи даровити и успешни пијанисти.

Уз педагошки рад, наступа на концертима, као солисткиња или у камерним саставима. Значајан део труда је организовање музичких фестивала, драгоцен допринос културном животу Митровице и Војводине. Својевремено је покренула и Фестивал пијанизма, који је трајао од 2007. до 2012. Сва посвећена музичка посленица је 2017. покренула је још један амбициозан међународни самит „Сирмиум мусиц фест“, који обухватом других инструмената, нивоом такмичара, члановима жирија и гостујућих уметника увелико превазилази локалне оквире. Јесте Митровица мали град, али фестивал има велики ођек. Међу еминентним извођачима који су до сад учествовали су врхунски пијанисти и професори, као Александар Сердар, Бранко Пенчић, Владимир Огарков, Светлана Богино из Србије, украјински педагози Вјачеслав Дашковски, Јуриј Кот, Антон Гришанин, Константин Красницки, који предаје у Осијеку, аргентински пијаниста и педагог Густаво Зака, Игор Гришин предаје у Лајпцигу...

Главни мотив да уложи огромну енергију у организовање смотри је да квалитетним програмима што више људи класичну музику прихвате као радост и празник. Истиче и да жели да млади науче нешто о тонској уметности и пронађу себе у њој. Настоји и да програми обухвате врхунске истакнуте концертне солиста, али и наступе младих ученика, да им се пружи прилика да осете драж јавног наступа и аплаузе.

Чак ни док у Украјини траје оружани сукоб, не одустаје да сачува међународни карактер фестивала, истичући да ће се наступати млади из Србије, док ће њихови вршњаци из Украјине, Русије и других земаља учествовати преко Интернета, па Маргарита наглашава како музика нема границе и животно је важно да се сачувају уметност и култура.

Борислав Хложан