Пацијената за трансплантацију све више, органа све мање

Поводом Националног Дана донора, који се у Србији обележава 6. јуна,  анестезиолог и координатор за трансплантацију Ургентног центра, Универзитетског клинчког центра Србије Саша Кнежевић оценио је за Танјуг да је све више пацијената којима је потребан орган, а све мање потенцијалних донора.

“Потенцијални донор не може да буде свако, јер ми имамо доста придружених обољења, кардиоваскуларних, бубрежних, дијабетеса..и када пацијенти доживе мождану смрт, они не могу бити донори. Са друге стране, ми смо доста стара нација у Европи, и све је мање потенцијалних донора, а све више пацијената којима треба орган.

Прошла година је била поражавајућа што се тиче трансплантација, дотакли смо дно европске лествице”, казао је Кнежевић.

Као део тима, који породици преминулог пацијента поставља питање о донирању органа, Кнежевић објашњава колико је разумевања обе стране потребно у том тренутку.

“Изузетно је тешко поставити то питање. Са једне стране имамо 2.000 најтежих пацијената којима је једини лек трансплантација, а са друге стране изгубили смо пацијенте, младе животе, за које смо учинили све и веома је битно разумевање породице”, рекао је он.

Указује и на то да само добро лечени пацијенти могу да буду донори, те да породица треба од почетка да има увид у њихово стање, у лечење и да у тим тешким тренуцима, како каже Кнежевић, на неки начин превазиђу личну трагедију, смогну снаге и покушају да помогну да се некоме продужи живот.

“ У Србији се програм трансплантације спроводи успешно већ 50 година,  а некако тај процес иде као ЕКГ, мало горе мало доле. Нажалост прошле године је била равна линија. Успели смо на неки начин да га вратимо у живот, иако је то недовољно за сада. Потребно је много рада да се успостави систем да наша деца никада више не брину да ли ћемо успети да им нађемо орган, да ли ће се мучити 20 година на дијализи и да скупљају новац да иду у иностранство. По мом мишљењу то је циљ свих нас који смо укључени у ово, да успоставимо систем који се никада више неће урушити”, поручује Кнежевић.

Пацијенткиња Оливера Јовановић, једна је од оних којима је једини спас нови орган.

Она за Танјуг описује живот током чекања трансплантације као “окренути пешчани сат, за који не знате колико ће брзо да исцури”.

“Чекам бубрег, шест и по година имам дијагнозу хроничне бубрежне инсуфицијенције и тренутно сам у фази отпочињања процедуре за улазак на листу чекања, дакле чекам да почнем да чекам. Од јако велике је важности да се о томе прича, зато што јако много људи чека, а међу њима и преко 30-оро деце.

Јовановићева посебно истиче проблем око неразумевања донирања органа, јер, како каже, ту тему прате само стереотипи, предрасуде, а само истине нема.

 “Ова тема је неопипљива и невидљива и кад се само у назнакама помене, на то дођу сви стереотипи, у све се верује осим у оно што је права истина, а то је да нико никоме не жели да узме ништа, нити на ружан начин или насилно. Када медицина истроши све своје ресурсе, када наступи мождана смрт, ти органи могу да спасе нечији живот, и ти органи који се гасе не морају да се угасе, јер они могу да наставе да живе кроз животе других људи”, поручила је Јовановић.

Председник Удружења пацијената Младен Тодић оцењује 2023. годину као обећавајућу када је реч о броју урађених кадаверичних трансплантација.

“Ако упоредимо са prеthodnom када смо имали само две, а ове године већ имамо 13, то је и даље недовољно за 2.000 људи који чекају на нови орган, али се надамо да ће се тај број операција утростручити до краја године. Заједно можемо више, у прилог томе говоре и две кампање које су се удружиле, 'Још си ми траг' и 'Најважнији позив у животу', јер је очигледан резултат и то је основ свега”, каже Тодић.

Он је оценио да је потребно да се укључи цело друштво, како би се подигла свест о важности коју донирање органа има.

 “Много морамо да радимо на томе. Комшије из Хрватске су у кампањама за донирање органа 20 година, а потребно је да се сви чиниоци друштва укључе - од институција, државе, цркве, медија. Очекујем и апелујем да се сви они укључе у кампање, и да програм трансплантација подигнемо на ноге у Србији, јер заиста имамо фантастичне стручњаке који могу то да раде у нашој земљи, а не да наши грађани траже спас у иностранству”, закључио је Тодић.