Огњен Авлијаш, адвокат и аутор књиге „Шетач у строју”: Најбоље се пише пером забоденим у срце

Боем, романтик, „склапач“ слова која је преточио у своје прво „чедо“ – роман „Шетач у строју“. За себе каже да је писац у покушају, али након прочитане књиге, једно је сигурно – Огњен Авлијаш написао је лектиру за живот. Иако стилом подсећа на неприкосновеног Балашевића, како одмичете с читањем, увидећете да заправо писац даје посебну ноту и да се његова босанска аутентичност и те како осети.

А књига нас враћа у Београд, у 1996. годину, на протесте одржане због крађе на локалним изборима, који су обележиле пиштаљке и кордони полиције. И док је неко крао гласове, једна Хана, студенткиња журналистике, украла је срце младом полицајцу. Пун интрига, љубави, заплета, пријатељства, борбе за неко боље сутра, роман представља ауторов понос што је био живи сведок демонстрација и његову жељу да оне остану део колективне српске свести.

На питање како би упоредио тадашњу омладину која је успела да се удружи без друштвених мрежа (Фејзбук, Твитер, Инстаграм) и данашњу која, чини се, некако највише само „лаје“ путем истих тих мрежа, Огњен објашњава:

„Свет је постао једно глобално село, и у сваки део њега можемо доспети кликом миша. Иако нисам љубитељ теорија завере, не можемо негирати чињеницу да због „паметних машина“ губимо „мислеће људе“. Баш зато не могу да поставим паралелу између моје и данашњих генерација. Зовите ме оптимистом, али ја верујем у српску младост и све што она носи. Иако сматрам да млади јесу конформисти, и наравно да сам љут јер не читају или читају форму кратког садржаја, али морамо им одати признање да су млади из Србије и окружења и на тим друштвеним мрежама инвентивнији од својих вршњака. Оно што морамо ставити пред себе као ултимативни задатак, јесте, да их не потрошимо. Бојим се да је век који је иза нас, у тој мери генетски осакатио народ, да ми више немамо права на грешку“, објашњава Огњен а ми га потам како је настала књига, и зашто баш сада, након толико времена?

„Сасвим случајно! Написао сам прву реченицу из романа као статус на ФБ и видео позитивну реакцију људи. Писао сам је осам година. Књига је сегментарно аутобиографска, али не по догађајима већ по ликовима. У њој су сви моји пријатељи, са свим манама и врлинама”, каже овај наочит Сарајлија, који се правничким знањем потковао у Београду, адвокатску канцеларију отворио у Бијељини, па ипак воли мирис провинције, и једно сеоце у које је заљубљен, којем хрли када пожели да нађе мир.

„Село се зове Глоговац и сваки слободан тренутак проводим тамо. Физичким радом се празним, миришем земљу након орања, играм се са псима, садим воћке и уживам са својом породицом коју чине супруга Сандра, и ћерке Сара и Олга. Одласком на село чини ми се да се враћамо себи. Људи су настали у природи. Она је део нас. Морамо јој се враћати, да бисмо остали људи, а не машине”, закључује Авлијаш.

Иако се од адвоката очекује бритак језик и оштар ум, уткана је и романтична црта коју Огњен поседује, и која се лако да уочити у књизи.

„Ја сам несрећна и вазда емотивна разрушена риба, у хороскопу. Једна сам личност док радим, где заиста нема места емоцијама, а сасвим друга с људима с којима се приватно дружим. Многи би рекли да сам подвојена личност. А ја бих рекао да сви ми имамо неке прикривене делове које чувамо само за себе”, признаје Огњен, а ми се питамо где настају слова која тако олако ниже на папир, попут перли на каучуку. Књига је питка и лагано штиво, стиче се дојам да је тим ритмом и писана.

„Слова настају у радној соби, обично уз вино. Супруга баш не воли док пишем, јер тада она пегла, како би ми правила друштво до дубоко у ноћ”, каже с осмехом Авлијаш који у једном делу књиге, у врло лепом контексту, описује Војводину, истичући да воли њену смиреност и благу депресивност коју равница носи.

Живећи у Вршцу један извесни период, заволео је њену храну, вино, а највише људе. Каже да они који ту живе, имају душу. И он је то осетио. Ту душу лако преноси и на своје ликове. Питамо га ко је Хана, главна јунакиња романа, да ли је стварна или измишљена, и да ли данас постоје девојке попут ње?

„Хана је елита Србије, са којом је средњи слој Србије (у мом роману Дука) опчињен, у њу заљубљен, одан, безпоговорно. За то време, и о елити, и о средњем слоју води рачуна прост народ, неретко се за њих жртвујући. Ето, то је Хана”, једноставно а сликовито појашњава Огњен Авлијаш, аутор књиге „Шетач у строју“ коју обавезно треба имати у својим рукама, до неке наредне, коју нам је обећао писац из нехата, истичући да се најбоље пише пером забоденим у срце.

Никеа Вучетић